Полиција

— 146 —

мисли да је свачија душа тако велика као што је твоја. У свету владају ситне душе. Оне светом господаре зато што је добрих душа мало, а рђавих је толико колико је песка у мору и колико је труња у прашини коју оркан завитлава. И зато чуј ме, милостива госпођо моја, чуји веруј речима мојим... Човек који ми је ово казао достојан је поверења душе каква је твоја, господарице и добротворко моја! То је стари мрнар на броду што сб преноси. Он ми је причао како се у италијанском Бару, у цркви Светога Николе, коју је чувени српски краљ Милутин позлатио и обдарио — како се у тој цркви оног дана кад је, последњи пут до сада, месец почео да расте, Андрија Топија тајно венчао са Грациовом —

— Али она је верена са кнезом Ђуром! — прекиде је Агнеса.

— Не знам, племенита госпођо! Може бити да је тамо такав обичај: девојка се с једним вери а с другим се венча! Тек ја верујем да су се Андрија Топија и Грациоза Робертова венчали, ида ће. каже мрнар, за неки дан свечано доћи у Драч.

Агнеса се замисли.

По том рече:

— Добро је!

И онда додаде:

— Луција! О свему томе ни речи ником!

__ Тако ће бити, светла госпођо!

12.

Луција је ћутала.

Агнеса је раднла.

Сматрала је за корисно да још једном, сада већ мрског јој заштитника Тануша опомене на његову дужност и на своје право. Јер се већ лепо могло видети како је он Војводство спасао не за законитог наследника већ за себе.

Опомену је Агнеса учинила јавно.

По споразуму с неким лицима признате писмености, срочила је писмено питање Војводском Већу. Ту је изнела несносно стање које је наступило после победе над претендетом Тарентским. Изложивши то, истакла је како је Тануш отишао и даље од тражења захвалности, (Он је помогао да се град спасе од једне буре, а сад га баца у гори вртлог. Стога она, удовица Војводе Ивана Гравине, тражи да Војводско Веће