Полиција
— 341 —
Шта је основ ове моралне одговорности — кад то није слободна воља — на основу које класичари и еклектичари продужују да разликују злочинце кривично одговорне од не- одговорних 2
У мојој Криминалној Социологији ја сам испитао средње“ теорије (слобода интелигенције, неустрашимост, лични идентитет, капацитет кривичног права и т. д.) које су предложене за решење проблема.
Али, ако је овај проблем тежак за умишљајна кривична дела, за нехотична кривична дела немогућно је решити га.
На пр. италијански казнени законик од 1890. напустио је форму тосканског казненог законика (инспирисаног чистим класичним теоријама), који је чл. 34 захтевао за кривичну одговорност извршиоца кривичног дела „да је радио са слободом избора“. Казнени законик од 1890., према изјави његовог референта у Народној Скупштини, усвојио је принцип средњи између чисте класичне теорије (слободна воља) и теорије позитивистичке школе, која допушта кривичну одговорност за сваког материјалног извршиоца кривичног дела, искључујући неодговорност због био-психичких узрока (малолетство, лудило, пијанство и т. д.), и прилагођава облик казнене санкције персоналитету злочинца или душевно оболелог или малолетника и 1. Д.
Члан 45. италијанског казненог законика усвојено је критеријум простог хотшења акта, и вели: „нико не може бити. кажњен за кривично дело ако није хшео факт који га конституише“. И тада се рекло: ево решеног проблема моралне одговорности, Може се порицати егзистенција слободне воље,. али се ве може порицати егзистенција хотења. То је хотење које је основ моралне одговорности: Човек је морално (а делом и кривично) одговоран ако је хтео факт који конституише кривично дело. Е
Тада смо ми, позитивисте (па чак и један велики број криминалиста класичне школе Г. Пехина) приметили; све то може изгледати довољно кад је реч о умишљајним кривичним делима, али како можете за нехотична кривична дела рећи, да се хтео факат који оправдава казну, кад у даном случају извршилац не само није хтео штетну последицу, већ на њу чак није ни мислио.,.2