Полиција

= 249—

их да их сматрају као неморалне и у сваком случају недопуштене. Моралва погрешка злочинчева не може бити оцењивана од човека. Овнм моралним проблемом могу се занимати религија и свезнање Божје, као што се филозофија занима кривичним делима са гледишта схватања света и живота. Али држава није ни свештеник ни филозоф, и стога проблем кривичне одговорности решава са гледишта практичних потреба социјалног живота, како за умишљајна тако и за нехотична кривична дела.

Доиста, исти чл. 45 италијанског казненог законика, пошто је казао да нико не може бити кажњен за кривично дело ако није хтео факат који га конституише, жури се да дода за нехотична кривична дела: осим ако му закон не ставља. на терет последице његове акције или неакције“.

ж = Ж

Кажњавање нехотичних кривичних дела не само да улави у исти правно-социјални принцип, који оправдава кажњавање умишљајних дела, већ оно треба да буду регулисано оним истим условима које је позитивистичка школа утврдила за одбрану друштва од умишљајног криминалитета.

Основно правило, којим смо ми заменили принципе класичне школе у томе је, да кривично дело, пре него што постане судски факт, јесте факт природан и социјалан, и да с тога казнена наука, пре него што приступи његовом класичном проучавању, као „правне битности“, као „нарушења правнсг поретка“, треба да га проучи као знак и израз персоналитета човека, који живи у психичкој и социјалној средини.

Ми смо са овим стожер казненог права и практичног кривичног правосуђа пренели од кривичних дела на њихове извршоице. Према овоме, ни законодавац ни судија не треба да се органиче на посматрање кривичног дела, апстрактном логиком, као „правне битности“, већ треба, имајући увек у виду његову моралну и правну тежину, да га посматрају као симптом антисоцијалног персоналитета, више или мање опасног, више вли мање неприлагодног социјалом животу.