Полиција

— 469 —

Ђура на челу осети Андријин ударац. Крв га обли, он бесно изви свој мач — и Андрија се ИЕ РУМИ на своју несрећну жену.

Светлост продре ода свуда. Само што то још не ње румен мајске зоре: то је светлост од пожара — војводска је палата била у пламену.

— Свршено је! — узвикну кнез Ђура. — Мозе заповедај даље. Поврати мир, у граду заведи ред. Ја ћу те наћи.

Крупним се корацима кнез пожури из палате.

28.

Изнемогла од изливене крви, Луција је седела на великој столици Агнесиној и казивала јој све што је видела.

Знајући да ће се тих часова ствар одлучити, Агнеса је целе ноћи била у великом узбуђењу. Како се Луција кроз толики метеж пробила, и како је дошла до Грациозе која ће јој задати смртну рану, то ни сама није могла све по реду исказати Агнеси. Грабила је да, на махове, рече само најважније,

— Добра моја Луција! Ниси ме послушала, отишла си тамо где те је клета судбина чекала!

— Желела сам прва да обрадујем своју добру госпођу — и то сам постигла... А што ћу умрети2 Па и то није зло... Само ми је жао што своју госпођу не могу дворити и у живој срећи њеној... онако како сам је служила у тешким данима искушења! — огледаше Луција испрекиданим гласом који је одавао да су у њему последњи откуцаји живота.

— Не! Не, добра моја Луција! Ти ћеш — јест, ти ћеш живети, А како би, не дај Боже, и друкчије било — ми ћемо ипак бити заједно. ја сам постигла све; ја сам освећена. Спокојно могу изићи пред лице свог друга, пред Војводу Ивана. Ако и није могло бити законске љубави, било је поштовања — ја сам га поштовала. Године су нас живота делиле. Али сам успела да сину његову спасем престо...

Пламен, који је обухватио Војводску Палату, издалека је осветљивао и Агнесин дом. Она изиђе из 6. па се врати уверена да је сада постигнуто све.

— Луција! И ја идем с тобом! — рече Агнеса одлучно — Кнез је Ђура витез који заслужује среће, а уза ме би био