Полиција

== 5

С прикривеним осмехом на уснама заповедник страже _ "поздрави наредбодавца, и оде да његову заповест тачно по изданом упуству у дело приведе.

Одабра три оружника, узе кола која су му стајала на расположењу — па се четири интимна друга кретоше на дужност.

Јурила су кола по лепом друму, а здрави и млади служ"беници у њима бејаху необично весели. Они су гласно разговарали, шалили се и певушили.

На путу између Бара и Монморансиа наиђоше, у трку, на јепног мирног пешака који је ишао у Париз. Сви су, по случају, познавали овог путника, и сви обратише пажњу да га, у сусрету, поздраве, Кад бише према њему, сва четворица, "повдрављајући га рукама, кликнуше:

— Добар дан, господине Русо! Срећан пут !

То је заиста био бегунац Русо.

Заповедник је страже добио стриктну наредбу да се до Монморансиа не сме заустављати. Тек кад тамо стигне, има да развије своју акцију. Покушао је био да упита за евентуалности, али му је — чусмо — речено да евентуалности не „сме бити.

ж 5 ж

Русо је отишао у Париз.

И тамо су га, за краткочасног бављења, на улици поздрављали махом млађи поштоваоци, од којих он ниједнога лично није познавао. Мирно је, затим, отпутовао даље.

А његови потерници 2

И они су, према наредби, тачно учинили своју дужност.

Чим су дојурили у Монморанси, пријавили су се уваженом домаћину замка, па су прегледали све просторије замка. Русоа, наравно, нису нашли. За тим су зашли по околини. Русоа нигде — као да је у земљу пропао !

Увече су се вратили у Париз, и вођ је експедиције поднео извештај о неуспеху своје мисије.

— А да нисте у путу застајкивали2 — упитао га је онерасположени наредбодавац.

— Не, господине !

— Ни иначе дангубили 2

— Јурили смо као помамни,