Полиција

0935

Ја сам тада купио шљиве и добио сам.

Не. Ви ми то нећете веровати! Добио сам — изјаву, или боље исповест полицијскога пса Џекија!

Не упуштајте се у испитивање: од куд пас зна да пише па ма то био и Џеки, који је много што-шта знао Не питајте: како је могао да састави реченице и да срочи читаву исповест Не питајте, јер то вам све ништа не вреди. Јер ни мени то није вредило, али је Џекијева исповест вредна пажње И те како вредна!

Изволите је прочитати,

— Људи,

Само за то, што је неко псето, у Турској, ушло у траг опасном лопову, који је свакако имао у џепу кобасицу, прогласили су све псе способнима за полицијску службу!

То је ужасно! Траже од паса да буду људи! А ми нисмо људи. Ми смо прастаре културне животиње. Лопови и убице људи су, па нека их сами људи и гоне и хватају а не ми!

Ја сам пас и ако знам нешто више од осталих паса. Јер мене су толико муштрали и лупали и после сваког убиства толико ми ћушкали њушку у крв, да сам морао да јурим и тражим зликовце!

Само за то што имамо савршену њушку и осећамо свачији мирис, приморали су нас да забадамо њушку у званичне истраге...

Био сам те среће да ме из белога света преместе у Београд Поставили су ме за службеника ПРЕ Града. Предходно тражили су да положим „пријемни испит“. И да не бих осрамотио псећи сој положио сам га одлично, на очиглед грађанства.

Најзад измирио сам се са судбином и званичним звањем и прионуо сам на посао. један писар стално ме је водио, да проналазим сумњиве типове.

Људи,

Дршће ми шапа... На реду је опис мојих мука... Не знам да ли ћу моћи да испишем ... Мој организам разорен је једом. .. Неправда ми искидала нерве... Све ми је теже!. Не могу да преживим срамоту... Близу је мој последњи час..