Полиција

— 937 —

Речи 2 ! « Чудите се од куда ми речи2 Од муке! — Од муке сам проговорио...

Дакле, води ме горе неименовани писар. ја сам се сав тредао служби. Њушку сам напрегао, ноздрве раширио, да ми не умакне ни један сумњиви мирис.

_ На једном, осетим мирис опасног човека !

Зарежим. Отимам се да ме писар пусти и пропињем се према једном мимопролазнику. Лајем строго, званично, огорчено. — Куш!.. викну писар и ошину ме корбачем. ја подавих реп. А он учтиво скиде капу и сав се пресамити пред "тим пролазником. Тек кад пролазник далеко одмаче писар се нарогуши на мене и претећи корбачем псоваше ме пригушено :

— Џукело! Кога нападаш, на кога лајеш2 Зар на министра! 2 То ми само треба да изгубим службу! Пази кога сумњичиш!..

А ја ћутим и све јаче подавијам реп. Идем покуњен,. док ми њушку не заголица јак лоповски мирис. Уздржавам се да не ланем, али мирис је све јачи и све ближи. Све је узалуд. Морам бар да зарежим и — ланух и скочих на једног гојазног пролазника, из кога је избијао тај мирис.

— Куш! Џеки! — дрекну писар и распали ме корбачем по губици, да ми забридеше леђа од тртице до врх ртенице. Па онда блажије додаде као некакву моралну поуку:

— Како би нападао на директора великог новчаног заводаг Од њега ми зависи менични зајам, псећа главо!..

Опет подавих реп и ћутим. Осећам како ми се жуч разлива због тако неумесних разлога, али трпим. Морам; везан сам, а корбач непрестано швићка и опомиње ме на послушност. Али опет осетих сумњив мирис. Можда се варам! Удахнем на десну ноздрву.. сумњиво. Удахнем на „леву... сасвим сумњиво. Некакав разбојнички, отмичарски мирис. И устремих се на творца тога мириса. Кидишем! Али ме корбач поврати у понизно стање. _

— Џеки! Мир! Гле ти бевобразне псине!... Па то је наш најугледнији трговац... Врло је издашан према мени..: Куш! Да ниси писнуо !