Полиција

— 169 —

да Веронику видим "збринуту пре но што ми дође последњи час. А крај се мога живота већ приближио — ја га могуи сагледати... Богу хвала — а хвала и пресветој доброти твојој! — жеља ће ми бити испуњена, јер ју је Господ — буди слава имену његову! — чуо. Свети оче! Пут, по коме је проходио. мој живот, није био посут ружама. Немам много — али им ово, што се сад мојим назива, текао сам великим трудом и напором. Плаћао сам најскупљом ценом — крвљу својом. Ја сам властелин, који се никад није могао похвалити неисцрпношћу своје ризнице. За благом нисам уздисао, али сам и властелинство и хлеб стекао сам уз превишњу милост. Моје се властелство почиње тек са мном, а са мном ће се, ах, и претргнути. Једина је моја наследница кћи ми Вероника.... Неба буде Божја воља: ја кћер дајем пресветлом грофу Фридриху Цељском. Више од тога чувеног имена шта бих и могао пожелетиг Морам бити искрен, па ћу рећи још и ово. Не знам шта је томе узрок, али поуздано зиам ла стари гроф Херман Цељски, отац мог будућег зета, никада није марио за мене, никада није хтео чути за име моје. То је пуна истина, а ако ми он тога нигда није рекао. Мени су моји добри пријатељи говорили, и уверавали су ме, да гроф Херман не воли никог, да не мари ни за ког. Говорили су ми да, у мрзовољи, није прељубазан ни према деци својој. Још верују да је та. мрвовоља, та зла ћуд, прешла и на синове његове, да су и „они мрачни, да су саможиви и подмукли, и да немају ни срца ни душе, те да, према томе, ни волети не могу... Говорили су, јер су мислили тако; тако мисле, у колико их још има, и данас... А, ето, како се свет вара! Ти ми ми кажеш да гроф Фридрих воли моју кћер. Како би могао волети човек који мрзи! Ах, не, зацело не! Није онако како се говори. Кад он воли њу, онда и ја волим да она буде његова... То је моја реч.

Стари, и дуготрајни болешћу измучени, властелин Десенић лежаше на болесничкој постељи у соби из које већ одавно није изишао, јер му бољка не даваше ни крока крочити. Из његових се речи, које се сад чуше, лепо може видети не само суморво расположење једног дуговременог 6олесника већ и животне околности у којима је тај век проведен. Личном храброшћу у бурним десетинама година из прве по-