Полиција

— 174 —

као достојну, брзо примити у царство небеског блаженства тамо где је, зацело већ и чиста душа беспрекорнога витеза Вука. ;

Заплакала је, када је оцу отворено казала како гледа на ' свој будући живот.

Отац је био немоћан да се савлада: плакао је заједно с добром кћерју. ;

Али га је — то је осећао — блиска смрт његова позивала ца нешто ваља свршити. Избора нема... А врх свега — Бог не заборавља оне који су заслужили његове милости, Молимо се њему.

Ш.

Над красном и вазда бистром Савињом, која се код Зиданог Моста улива у, још нејаку, Саву, и која чини украс наше лепе отаџбине, огледају се и цанас платна Цељскога Града, чије је име некада с највећом слутњом изговарано иу Будиму, и у Београду, и у Загребу, а са страхом и у лагунским Млецима.

Градом је, у најважније доба његове историје, господовала грофовска кућа, прва по политичким утицајима на сабору у Будиму, где се онда одлучивало о судбини добре трећине Европе. Владалачке су кћери, удајом, постајале цељским грофицама. То је доприносило моћи и сјају чак и владарских дворова, из којих су изведене, Па и ако ниједна таква одива вије била срећна у студеном загрљају, какав се једини знао у животу цељских великаша, ипак је свет завитео њиховој срећи... |

И сад, кад се догађају чинови о којима се овде приповеда, цељском грофицом, удајући се за Фридриха, млађег сина Хермана Цељског, постаде нежне душе Вероника Десенићева. И сад је, као и иначе, свет завидљиво гледао на њену срећу, коју би она радо заменила искушеничком ризом кад би знала да тиме неће ускорити смрт свога оца, једино још драгог јој бића на овоме свету. Непојамно је било свету што је најсилнији великаш, чију је охолост сматрао за особину неког вашег створа, пристао да узме једну, готово и сиромашну девојку, чији је отац тек од јуче био властелин, био један од племића каквих су догађаји последњих година љгали невероватно много. Од таквог чуђења па до веровања како ће ту по среди