Полиција

— 557 —

бремзу, коју нагло окретоше — кад у том и воз већ уђе у велику станицу и заустави се.

Врата се од купеа нагло отворише, и неколико кондуктера с још неким чиновницима железничким улетеше унутра питајући сви уједанпут:

— Шта има овдер Ко зове у помоћ2

Обадва путника стадоше мирно.

— Уједанпут ме је спопао, и хтео је да ме МЕ овај лопов! — рече странац брзим и уплашеним гласом.

— Ја... њега — викну Бернер, згранут толиком дрскошћу. — Није истина! Он је хтео убити мене — ја код себе имам 40.000 марака у банкнотама —,

— То је лаж! — цикаше странац. — Ја носим преко 50.000 др:кавног новца! ;

Лаж! Превара! Он је покушао да ме опије заносним мирисом! Ту му је у џепу марама коју је тиме био натопио Спавао сам кад ме је напао, али се срећом још за времена разбудих!

— Ходите шефу станице! — заповеди један чиновник. Пазите да ни један не умакне. Тамо ћемо брзо видети истину.

Без устезања обојица пођоше у канцеларију, и Г обојица почеше уједанпут да се туже. у

— Чекајте! — рече шеф. — Један прво па онда други! Ствар ћемо испитати по свим правилима. прописаним за овакве случајеве. Ко сте Ви2 — упита оног странца.

— Државни Саветник, члан Горњег Дома, племић Елбинг из Берлина...

— А Виг

— Трговински Саветник из Берлина... Али немојте њему веровати, он —

— Молим, чекајте! Имате ли каквог доказа да сте то Ви, а не да путујете под чијим другим именом.

Обојица почеше по својим нотесима тражити неке. хартијице. ;

— Ево моје визит-карте! — рече државни саветник.

— Ви можете код себе имати визит-карте свих државних саветника! Зар немате пасоша»

— Пасош не треба за кратке службене путове!