Полиција

— 789 —

г. Министра Правде донесено по закону о чиновницима. На крају свога разлагања г. саветник додаје: „Најзад је предлежећи случај инструктиван и по томе, колико се мало озбиљности полаже у највишој адмистрацији на одговоре на тужбе, у којима се државна акта бране пред нападајима тужилаца. Чини се да наша Врховна Управа још не осећа да сваки иоништај њених аката значи не само једну врсту бламаже за њу него уједно пи уздрмање државног ауторитета“.

Срочено врло лепо. Што је главно, — тачно на милиметар. у

А какво ли би се „наравоученије“ тек дало извести из овог прегонења Опште Седнице Државног Савета са Општом Седницом Касационог Суда — о једном истом питању И Добро би било да нам и то рече г. саветник |

2). Из писања првог секретара Државног Савета г. Доганџића у 5 и 6 броју. Полиције за 1926. год. као да се назире мишљење Државног Савета у овом питању, по коме: „не постоји ни један законски пропис по коме би редовни судови били овлашћени, да расматрају спорове о правилности рада полициске власти при саставу изборног суда“.

Оспоравајући редовним грађанским судовима то право, Државни Савег заборавио је казати нам и то: постојили законски пропис, и који поименице, који би то право признавао Управним Судовима, и то ва послове који не спадају у сферу послова за коју су надлежни Управни Судови

Код таквог резоновања Државни Савет губи из вида да противу његовог гледишта о присвајању те власти Управним Судовима, стоје ови разлози:

а) стална пракса Грађанских Судова, на територији предратне Србије, по којој су баш ти Судови надлежни за та питања, по којој они, и дан данас, то расправљају, приликом примене 8. 444. Грађ. Суд. Пост.

6) Чл. 16. Закона о Устројству Касационог Суда, по коме је Општа Седница Касац. Суда надлежна да даје своје мишљење и доноси начелне одлуке у питањима разумевања Закона. По том Згкону, и то тач. 2. чл. 16. Општа Седдница и дала је познато своје мишљење.

То тело признало је право само првостепеном суду а