Полиција

— 794 —

и сам тај појам у разна времена и на разним ступњима друштвене образованости манифестовао у различитим облицима. Првобитно и у почетку стварања кривичнога правосуђа јавноправнога карактера, правичност се манифестовала у одвраћању зла злим, т. |. у облику шалиона: око за око, зуб за 8796, који још ни дан дањи није ишчезнуо из опште народне свести о појму правде и правице. У своме еволутивном развићу талиони систем правичности прошао је кров две фазе: примишивни тшалион по коме је сам повређени, односно његова родбина, одмеравао и одвраћао учиниоцу одговарајући степен нанесенога вла, и судски шалион по коме је судија, као треће незаинтересовано лице, имао претходно да утврди тачну сравмеру између нанесене повреде и вла које је требало над учиниоцем извршити, па пошто би он утврдио тај однос онда је извршење досуђене казне препуштано повређеном или његовој родбини, да би се на тај начин код њих што боље задовољили осећаји правичности. Посредовање судије било је неопходно потребно, јер се повређеној страни није могло дозволити да сама одређује и величину казне и да ову извршује, пошто је такво одмеравање било лишено свакога објективнога критеријума, па следствено није могло бити ни правилне сравмере измеђ нанесене повреде и одвраћене казне. Ту неправичност примитавнога талиона лепо је окарактерисао наш народ у својој изреци: „Кадија те тужи, кадија ти суди!“

У савременом, пак, праву, правичност се састоји у сразмери између досуђене казне и степена кривичне одговорности учиниоца дела. Тај облик правичности познат је у науци под именом индивидуализирање казне, који још није дифинитивно израђен и који се налази на путу формирања. У почетку увођења овога система у кривично законодавство мислило се да је морална одговорност недељива, и да следствено томе постоје две врсте преступника: урачуњиви и неурачуњиви. Зато је важило као опште правило да су сви урачуњиви људи у једнакој мери одговорни, и да правичност налаже да се за иста дела иврачу и исте казне. Стога се и улога судије састојала једино у томе, да утврди да ли је дотични преступник урачуњив или не, и ако нађе да је урачуњив, да му изрече кавну која је била предвиђена за дотично дело. При томе судија није водио рачуна ни о индивидуалним особинама и