Полиција

— 16 —

уговораче, а не и онај који тим захтевима не одговера'). Дакле: менични уговор сељаков (где је он обвезник) није закључен по захтевима трговачког закона, јер ту обвезу закон забрањује, већ је допушта као просту грађанску, те се она као таква има и ценити по грађ. зак. и суд. поступку, не додирујући као грађанска обвеза сферу криминалног законодавства. | 6. До сада објављена судска пракса није забележила случајеве, где би сељак, као менично необавезан, због свога потписа на меници као „трговац“ или „економ“ или без ознаке статуса, био одговорен за дело преваре. Али у „Судској Пракси за 1925“ судије Касац. Суда г. Србисава Ковачевића, под бр. 79 стр. 95 налази се једна одлука, где је један првостепен суд узео да постоји дело преваре у томе факту, што је тужени при извршењу одрекао да плати дуг бранећи се да је земљоделац, ма да се раније на меници у времену потискивања означио као „шпекулант“. Међутим Касац. Суд (У. е. К. С. т0ј. 1925 Ме 84.) поништио је пресуду о осуди овог земљоделца-шпекуланта, сматрајући да је предходно потребне за појам дела преваре да се утврди: „да се наплата дуга по осудном решењу из имовине оптуженог као земљоделца не може наплатити“, што у овом случају, изгледа, није било утврђено већ је отпочета истрага одмах по његовом одрицању, да није шпекулант већ земљоделац. Напомињем, да ова оваква одлука К. С. не решава наше спорно питање у принципу, јер је превидела и прешла преко права дужниковог, да и при извршењу судске одлуке истакне приговор о личном статусу који га штити у јавно правном интересу. Тежиште питања вије у овом случају у имовно-правним оштећењу, које би наступило, већ у дужниковом праву да се од извршења заштити. Дела преваре не би било и при постојењу оштећења, јер се менични дуг ни по осуди сељаку не може наплатити из његове имовине заштићене у 5 471 гр. с. п,, те је ова одлука К. С., која није водила рачун о 5 78 трг. зак. и 5 471 гр. с: п,, без значаја за даљу судску јудикатуру, а нарочито с обзиром

"а) Видети о овоме још увек стару добру књигу пок. . Павловића, „О обвезностима“ (1869, стр. 416 сл.)