Полиција

— 182 —

Књегињу Љубицу и још једнога човека да од Милоша ишту“ новога Кнеза, Михаила, па ако га Милош не хтедне дати, они: — да га украду.

Милош је сина пустио, и тако је Михаило, дечко од непуних шеснаест година, дошао у Србију, и у њој је кнезовао жо 925 августа 1842.

Илија Гарашанин је, међутим, управо по смрти Милановој био дао оставку на државну службу — био је, у чину пуковника, шеф стајаће војске — и отишао је у Влашку, где је узео под закуп нека повећа имања.

Тако се може рећи да Илија Гарашанин ни у колико» није познавао Кнеза Михаила, нити је с њим икада био прозборио речи — до овога виђења у ПН месеца јануара: 1859 године.

Још нешто. |

Синови су Милошеви у прво доба свог живота имале веома смерно образовање, које се састојало из онога што су могли чути од свог учитеља. А такви су учитељи, често, били веома проблематични, као што је, на пример, био случај са Зарићем, кога је Кнез Милош отерао зато што га је, вели,. позвао да деци предаје науку, а он се меша у туђе пословеи прави интриге. С таком малом спремом млади је Милан =: умро. Али је Михаило доцније, после 1842, имао прилике да се од „српског бега“ развије у јединственог витеза, европског. ментлмена и изврсног државника. Знаменити Леополд Ранке: са задовољством бележи да му је Михаило био: ђак у Берлину четрдесетих година.

Такав је био Михаило кад је на аудијенцији примио ми– нистра Илију Гарашанина...

ж - #

Разговор, који су тада имали Кнез Михаило и Илија Гарашанин, вођен је у четири ока.

Ипак он није остао тајна.

Не можемо текстуално навести свих речи, али за садржину јамчимо. Гарашанин је Кнезу рекао оно што већ знамо,. поменувши да Србија гледа на Милоша као на величину: прошлости, а у Михаилу виду реличину садашњости и, нарочито, будућност. Уз то је сматрао за потребно да спомене, нешто из дотадашњег свог рада.