Полиција

— 305 -

— Наопако! Мило дете, видим да је код тесе, боже: опроси, силна љубав, кад си постао тако зао. Одлази, одлази Није ми више до тога да се због мене развија злочин у људском срцу.

Рекавши то, Јелена га остави, па се у врту краља Менелаја пусти у размишљања.

ж Ћ ж

Овде, у једном одвојеном шумарку, сусрете Наузику сву уплакану. Девојка јој паде у загрљај.

— Краљице! – зајеца она — због тебе ја тужим, и зато сам пошла к теби, јер си ти добра и много паметна.

Она рече, испрекиданим речима, своју љубав према Телемаху, и како незахвалност личи на чаролију успркос његово хладноћи, и исприча како је снивала о срећном и лепом животу с њим тамо, на оном милом острву Феаке, „где сам уздисаше — већ гледала себе као драгу женицу и родну мајку и сву одану ономе кога сам волела прво, једино и целог живота |“ -

На те се речи Јеленине обрве скупише, ал' само за тренутак; чело јој се смрачи, и то само за тренутак.

Дуго су, за тим, њих две шетале по врту; али је сад. Јелена говорила.

Увече се Јелени даде прилика да се с Телемахом нађе: насамо у једном углу портика.

— Лагала сам те! — рече му она лагано. — Ја те волим Узми ме!

— Био сам сигуран — одговори Телемах брзо — па сам већ све припремио за то. Задржао сам у Пилу једну лађу спремну за полазак. Чекаћу те сутра у сумрак на пристаништу..

— Бићу тамо с једном од својих дворкиња – рече Јелена.

.„Спусти се ноћ. Телемах, стојећи ни кеју, опази како се приближују две забуљене женске, од којих једна изгледа. млада и танка и иђаше лаким корацима.