Полиција

Аба

погледа ме у очи како је то чинио кад је био у веселом расположењу.

— Ватсоне, рече он, сећам се да ти идеш наоружан на ове наше екскурзије. |

Било је добро да сам тако чинио, јер је он врло мало водио рачуна о својој безбедности, кад му је дух био заузет једним проблемом, тако да је више пута у невољи мој револвер био добар пријатељ. Ја га потсетих на то.

— Да, да, ја сам мало расејан у таквим стварима, него је ли ти при себи револверр

— Ја га извукох из задњег џепа, а он га отвори, испразни, и посматраше га брижљиво.

— Тежак је рече.

— Да добро је израђен.

Он ћуташе за тренутак.

— Знаш, Ватсоне, верујем да ће твој револвер бити врло интимно везан са мистеријом коју сада испитујемо.

— Драги Холмсе, ти се шалиш,

— Не, Ватсоне, врло озбиљно мислим. Имамо једну гробу. Ако успе, све ће бити јасно. Она Не зависити од овог оружја. Један метак напоље. Сад ћемо наместити понова осталих пет и затворити. Тако! То повећава тежину и боље репродукује.

Нисам ништа знао шта му је било на уму, нити ми је он што рекао, него је седео занет у мисли, док нисмо сишли на малој хемоширској станици. Ту најмисмо једна отрцана кола, и кроз четврт часа били смо код куће нашег поверљивог пријатеља, наредника.

— Траг, г. Холмсе» Шта јер

— Све зависи од револвера Д-р Ватсона. Ево га. А сада можете ли дати десет метара канапа 7

У сеоском дућану нађосмо једно клубе.

— Мислим да је то све што нам треба, рече Холис. А сад молим вас долазимо до последњег дела нашег пута.

Сунце је залазило и стварало на пољима дивну јесењу павораму. Наредник, сумњиво погледајући мога пријатеља као да сумња у његов здрав разум, ишао је са нама. Кад смо дошли до места злочина могао сам видети да је мој прије“ тељ на дну душе дубоко узнемирен.