Полиција

— 591 —

менивању казни примењују у пракси најсавесније и најобазривије, како у интересу угледа власти тако и у свом соп-ственом интересу. У том циљу написан је и овај чланак. Он поглавито има у виду истуце из Ш части Казн. Зак., али у њему изнета објашњења важе и за све оне иступе кажњиве по специјалним законима, за које у самим овим законима "нису прописана правила о одмеравању и замени казне, због "чега се и на њих имају примењивати опште одредбе о овоме, предвиђене Казненим Зак. и Пол. Уредбом.

|. Одмеравање казни. |

Одмеравање казне за иступна дела врши се по истим "правилима по којима се одмерава казна за злочине и преступе. Ова правила у главноме изложена су у 55 39 и 40 Казн. Зак. и садрже ова важнија наређења:

а) Кривац се може осудити само на ону казну, која је законом за дотично , дело прописана — 5 39 Казн. Зак. и 5 38. Полиц. Уредбе. Према овоме, ако је за извесно дело у. ' закону прописана само казна затвора, кривац се не може "осудити на новчану казну, већ само на казну затвора, јер „нити је слободно — вели се у другом ставу 5 99. Казн. Зак. — једну казну другом замењивати, осим случаја где након то изреком допушта, па и онда не друкчије него како закон каже,“

Заменивање законом прописане казне другом казном још приликом њеног одмеравања облигашно је за дело скитње, које је угрожено само телесном казном. Пошто је ова казна укинута законом од 11. децембра 1873. год. то се на место ње, према тач. 2. овог зак., мора досудити казна затвора или у новцу у смислу 9 317. Казн. Зак. х

6) У сваком конкретном случају казна се одмерава према „величини кривице“, и у границама најмање и највеће мере оне казне, коју је закон за дотично дело прописао (између „посебног мивимума и максимума) — 5 40. ст. 1.

Као критеријум за оценивање „величине кривице“ — под којом тр:ба разумети тежину извршеног дела и степен кривичне одговорности његовог извршиоца -— служе отежаване 'и олакшаване околности које су наведене, примера ради, у у 5 38. Полиц. Уредбе. На основу ових околности, односно