Полицијски гласник

БРОЈ 8

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

59

4.) зна да се узима на одговор за то, што је сикиром на место убио свога сина. 5.) имао је само то једино дете. 6.) тврди да је у свему здрав како душевно тако и телесно, нити има, вели он, што год што би његов ум иомрачити могло. 7.) о извршењу убиства вели: »Ја сам мога сина Јована јуче 29. XI. 1810. у 10 сати дању сикиром оштримице трииута ударио, те му главу одсекао IV. ПобудеЦза убиство. Упитан, зашто је убио сина, одговори : »Сина сам убио због Манојла Јовановића из Г., који ме је у суду општ. због неке потре оптужио био, те ме суд осудио да платим 4 дуката цесарска, па нисам хтео да илатим, јер нисам имао готових новаца, а кметови ми продаду бакрач из куће. Мени се онда много видило криво, што ми се бакрач продаје, па ми се узело на зло. Онда се решим да мога сина Јована убијем, те да се и с њиме овако не поступи као са мном, и да се имање не продаје, па сам га сикиром и убио, да га и немам«. 0 грижи савести ни помена нема; он вели: „ мени није ни најмање жао било, кад сам сина убио, нити га сада жалим што сам ово убиство над њиме извршио <( . Занимљиво је чути, како Петар прича, да му је у сну долазио неки човек, и он га на убиство натерао; он вели: »Немам ништа за оправдање моје да наведем осим то, мени је у сну човек долазио, да на јави мога сина Јована убијем, и убио сам га. Али, мислио сам у себи да убијем моју жену, што је од порођаја остала нездрава, али овај чбвек ми ■све једнако говораше, кад заспим, сина да убијем а не жену, те тако и учиних. То је моје оправдање, а друго немам ништа 8 . Ово извршење убиства продужење је ранијег покушаја убиства. Бво шта он ирича: »У понедеоник 24. т. м., ја сам отишао са мојим дететом Јованом на тор, па сам га са пешкиром око врата за греду у тору везао и рукама га за гушу гњавио, пошто се пешкир био прекинуо, и он на земљу пао, док сам га умртвио, па сам га метнуо на саонице те га код куће јоште живог донео, а држао сам да ће умрети. Кад видим ја да ће дете да остане, онда сам јучер 29. т, м. ушао са сикиром у собу где никога имало није. Дете спаваше онако болесно на кревету. Ја сам га једном оштримице по врату ударио. Дете се умртви. После сам га јоште два пута ударио, те му са свим врат од тела одсекао, и главу му поред тела његовог оставио. Потом сам пошао од куће те сам дошао на мој тор, и ту сам забележио један колац где Јован да се код тора закопа. После од тора пошао ■сам на Школе, а, од Школе држао сам право да идем у Неготин код г. капетана®. Међу тим буде од општ. власти ухваћен и ухапшен, пре но што је могао отићи у Неготин. V. Искази његове мајке, жене и неколико сведока. 1. »Петар је са свима укућанима врло лепо живео, нити је икада кога ма зашта карао, или да се кад год суров према коме у кући показао, па и то своје, што је убио, дете, врло је исто чувао и волео га, а шта му би, те га уби, то се и ми не можемо начудити, јер се он — Петар — једном речи према свакоме у опште врло љубазан и прпјатан показивао, а и увек при свести био, само истина то нам је познато, да је често ноћу викао, и кад смо га ми будили, говорио је, да га неки страх обузима, због чега је и манастир посећивао, е да ли би се тог страха опростио«. 2). „Нама није иознато, да је Петар своје дете злоставио, те да је оно због тога боловало, нити је нама дете што год о томе казивало, јер је оно тако било болесно од оног вечера, кад га је отац са салаша кући донео, па докле га он ■— Петар — није убио, да није могло ништа говорити«. 3). »Кад је Петар своје дете болесно кући оно вече донео — а то ће бити пре убиства на 6 дана — он нам је на наше питање, од чега је дете болесно, казао, да је на њега —• дете — једно дрво, кад је он таково секао, пало, па од тога дете повређено јако, те због тога је онако болесно донео«. 4). „Петар је своје дете баш у подне убио, а кад^ је то учинио, онда у кући, осим њега, никог није било, јер је мати

његова била отишла својој кћери, браћа на салаш, сестра неудата другарици својој, а жена његова на реку да поњавупере, која вели да је своме мужу при поласку казала, да чува и надглеђује дете, нашта да је он — Петар — казао, да она не води ништа бриге о детету, јербо ће га он добро чувати«. VI. Општински суд издао је уверење да је П. био »рђавог владања® и »врло се непоштено показивао«, а »са кметовима и људима једиако се свађао«. Суд није пропустио, а да у исто време не изда и своје некомпетентно мишљење, рекав: »77. је савршено здрав ка ко душевно тако и телесно VII. Пред судом. Код првостеп. неготинског суда, 3. XII. 1870. рекао је да га Ђ ноћу кад-кад нешто тако снађе, да ништа за себе не зна <( . На претресу 19. XII. 1810. П. је рекао ово: »тај човек, који ми је на спавању долазио, и одвраћао ме, да жену ннпошто не убијем, но да сина закољем, почео ми се јављати на годину дана доцније, пошто ми је бакрач продат. »Нисам могао у сну тог човека да видим, а по гласу бих рекао да је био мој отац. Кад ми је то тако у сну долазило, ја сам се од страве пробуђивао, и тако будан чудио се, да ли то још може бити, да ми отац говори да сина закољем, па кад сам опет заспао, он ми се опет јављао, и тако ме никако није остављао, но да сина убијем. »Пре но што ми се то у сну казивало да сина убијем, тај исти човек говорио ми је, да и трмке које имам побијем. »Ја сам свега 10 трмака имао. Ове трмке сам запатио од једног дивљег роја, кога сам у шуми био ухватио. »Од тих трмака једна ми је била покрадена, а она кошница у којој је био смештен ухваћени рој у шуми, и од ког су се остале трмке запатиле — изроиле, била је одкривена, и ја сам ту трмку убио, иа иосле и сина заклао. »Од кад сам сина заклао, тај ми се човек и сада јавља, но само што га сада у сну видим и иознајем да је мој отац, и више иута са њим седим и разговарамо се. »Кад сам сина са тора, где сам га вешао и гњавно, после донео кући у еелу, мене су питали укућани шта је детету, пошто су видели и модрицу око врата, но ја сам им казао да је дете за то такво, што га је притисло дрво, које сам секао, а око врата опет модро за то, што су га гране изшибале, при падању. Дете није могло да говори, и моји су ми укућани то, што сам им казивао веровали, но да би то моје казивање оправдао, ако они не би веровали, ја сам заиста исекао близу тора једно дрво, како би се они могли и очима уверити. »За ову штету мени није само један бакрач продат но продата су ми три бакрача и једно ведро. Мајка ме је за то корела, но се нисмо свађали. »А истина ме зна м како стоји у закону, али мислим да нисам крив што сам мог сина заклао , а друго би било да сам тако што са туђином урадио, онда би знао да сам заиста крив. VIII. Пред лекарима. Оваки одговори и разлози Петрови, побудили су суд, да га подвргне строгом лекарском прегледу. Лекарско мишљење у верном препису гласи: Мњеније лекарско. Петар Раду Гица, 40 година стар, из Глоговице, убио је 29. Новембра, свога 12 год. старог сина, ударивши га три пут са оштром сикиром да му је главу од трупа одвојио, пошто је видео да је дете опет к себи дошло, и није умрло кад га је пре 8 дана на тору своме пешкиром давио, и кући на саонама донео, држећи да је мртво. Испитујући шта му је дало повода за извршење таквог дела, не наоди се ни злоба, ни освета, ни злурадост, нити пак пијанство или себичност као узрок који би га к томе навео био, јер није могао од смрти свога сина у здравом смислу никакву корист очекивати. Тако исто се не може ово дјело као сљедство његове суровости сматрати, почем се као такови не познаје. Види се дакле да нема ни једног узрока и иобуђења. које би душевно здравог човека на таково дјело дотерати могло. Почем пак ово дјело није ни случајно се догодило, може и мора се ово уби-