Полицијски гласник

ВРОЈ Н

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

83

неприкосновен. Али баш зато строго је забрањено, да се што на његов рачун измисли и коме што натури или подмете. Полиција, веле, не сме ни лагати ни подметати. Сва њена радња мора бити чиста као сунце. Немачки писац. Т. Ферстман, у принципима полиц. права, на једноме месту казује: полицијски чиновници морају бити мудри као змије, а безазлени као голубови. Ја ово нарочито истичем за нас. На сваки начин ове напомене на месту су овде — јер аротекциј а није учинила нигде више штете, колико у Србији; јер у Србији истини се даје најмање гостољубља; јер је лаж, обмана, клевета, у нас ухватила дубока корена . . . Или зар ове особине наше интелигенције не истичу сваки дан све партије у својим новинама. Лажна администрација и иропале финансије сарањују Србију . . . Српска полиција, доиста, има много грехова. То је пуна истина. Она за осамдесет година нашега државнога живота, није била у стању да пскоретГ-хајдучију, али је знала и умела: да сваке године избаци по стотину завера, велеиздаја и пуно којекаквих подвала. Она је била немоћна да ухвати једнога разбојника Солдатовића, Јосовца и т. д., који су читаве ратове са државом водили, али није презала, да осумњичи као „опасног« и једнога Јована Бошковића, ИлијКа и многе друге наше одличне књижевнике и песнике .... И шта је још тако поштених и мирних људи у Србији оклеветано и горе омражено, а све само у цели: да се добије маснија плата, или прикачи што већи орден !! . . . Него, ваљда, још има наде. Свет иде напред. Старих навика и подвала нестаће. Још година, две, три, па ће се морати приступити реформама наше администрације. Србија не сме даље презати од „хајдука" и бити страшило за мирне становнике и поштене путнике; нити ће се у њој дуго моћи одржати министри, који живе само о »заверама«, „велеиздајама® и другима томе сличним подвалама . .. Истина и рад биће мерило за све. Али, за те дане нека се спреми правничка омладина. Нека само учи, нека се чвршћа. у карактеру, да се после не ностиди. То јој је мој поздрав, ираштајући се са берлинском полицијом, у којој сам на сваком кораку видео само научне људе и одличне карактере

И С Т Р А Г А VI 0 крађи. Слободно се може рећи, да у низу кривица понајглавнију улогу играју крађе. и да иследне власти, са том граном кривице, понајвише посла имају. И баш зато нам је и намера, да се о њој овде подуже позабавимо и наше иследнике упозоримо на ове појединости и околности, на које они при ислеђивању крађа ваља добро да пазе, како би се у појединим датим случајевима лакше и позитивније управљали и на тај начин до правог и тачног ресултата доћи могли. С тога ћемо пре свега узети у расматрање све оно, шта се обично пре крађе збива и шта све лопови претходно за извршење какве крађе по највише припремају, те ћемо на тај начин доћи до врло важних и корисних података. Прва припрема за извршење какве крађе јесте: 1. Претходно расматрање и ухо!,ен.е. Као год што се за сваког човека, који непозват у нечију кућу уђе, не може рећи да је он баш ту дошао да нешто промотри, исто се тако може узети и обратно; јер врло често бива, да се у нечијој кући појави неко, као: просјак, хром, слеп (и ако види), уплакано дете које о нужди својих родитеља прича, покућар којн своје услуге нуди, трговачки путник, који разну

робу препоручује и т. д. — и ако у самој ствари ништа друго не траже, до да у дотичној кући нешто виде и расмотре. Такова расматрања бивају у разним правцима. Прво и обично расматрају одаје, да ли су у опште по своме положају, суседству, сигурности врата и прозора згодни за извршење какве крађе. Осим тога, како се у њих улази и излази; колико је је лица нотребно, па да се дело може извршити и колико њих вал,а изнутра, а колико с поља да стражаре. Нарочиту пажњу обраћају на затворе врата и прозора и ако је могуће и на сам кључ. Вешт крадљивац знаде, једним летимичним погледом, не само да оцени доброту браве по кључу, него он може да запамти и величину, ширину и облик кључа тако, да у своје време при самом извршивању крађе понесе собом само неколико калауза, па за тили часак и без икакве ларме, браву лепо отвори, а при том је ни у колико не поквари. Таким индивидуама је понајглавније, али и но најтеже, да испиткају какви лични односи постоје у дотичној кући и то, како споља тако и у самој кући. Они обично гледају да разберу, колико има укућана, колико иослуге, да ли ови у кући и где ноћивају, када долазе кући, кад лежу, кад устају, да ли имају тврд сан, да ли у вече што пију, да ли су наоружани и т. д. Да би се ово што боље и лакше докучити могло, долазе њих више из таког друштва ради расматрања и то сваки за се (један не долази, ансолутно никада, по два пута); осим тога потруде се, да из какве крчме посматрају ко и кад у дотичну кућу улази и излази и кад се свећа пали и гаси. Између осталога бива и то, да се неки упозна са којим од слугу или служавком из те куће, те на тај начин лакше дознаје за оно, што му је за његов посао потребно. Осим наведенога такве се индивидуе труде да на разие и препредене начине дознаду, да ли су домаћин, његова породица и остали укућани уредни; да ли они своју имовину добро затварају; да ли су чуварни или раскошни, да ли су страшљиви или не. Поред тога распитују, е да ли се домаћин коцка, да ли домаћица има с киме љубавне односе, да ли им се ћерка, ако је имају, радо кинђури, да ли им син радо новац троши, да ли куварица или покућар имају какве љубавне односе, када домаћин своја примања добија и да ли од тога што жени својој даје, колико ова на име кућевног трошка добија, колико својој деци џепараса даје и т. д. Све напред побројане околности веома су за исљедника важне и он ваља при ислеђивању какве крађе и на то да обрати своју нарочиту пажњу, јер му оне понекад могу бити од неоцењиве вредности. Деси ли се каква повећа крађа, то ваља иследник пре свега да сас%ша оштећенога а и друге особе, које могу а и знају да потврде, да је крађа и у чему (стварима, новцу) извршена, и да оно што је украђено још није нађено. За овим ваља све оно што је украђено тачно описати, тај опис и количину покрађе ваља званично објавити (онако, како се већ практикује) и најзад, о томе известити и све нолицијске власти с препируком »за што живље трагање«. А како крадљивац није за собом оставио своју посетницу, шта ваља онда у погледу тога предузети ? Исљедникова дужност у томе није само та, да констатује да је крађа извршена и шта је украђено, као и онај напред поменути рад, но је његова дужност, да и ако кривац још није познат, утврди све околности и доказе које би противу њега постојали као да је већ ухваћен и њему спроведен. Потруди ли се, дакле, исљедник, да све што је потребно учини, он ће тиме доказати да му служба његова на срцу лежи, а тиме, разуме се, показаће и степен своје интелигенције. Кад исљедник саслуша оштећеиога и његове укућане, он онда треба брижљиво и пажљиво да испита и све па и најмање околности, које су могле стајати у вези са крадљивцем и његовом нрипремом за извршење крађе. Он треба пре свега да дозна, да ли је какво сумњиво лице тамо долазило, кад и у које време, шта је распитивало, колико се дуго бавило, на шта је највише своју пажњу обраћало, одакле је морало доћи и куда проћи, и одакле је могло да издаље посматра на кретање укућана. Па како се врло често дешава да укућани, који су по извршењу крађе узети на испит, не могу да се сете, е да ли је какво сумњиво лице и кад у кућу долазило, то ваља исљедник да им ставља овака питања: да ли је скоро у кућу долазио какав-просјак, путник, комисионар или какво друго непознато лице; за тим да испита личне односе домаћинове,