Полицијски гласник

БРОЈ 16

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

125

Стојан Стојановић — <1»ујор (онај већи, у црноме капуту, и ланцима на рукама) родом је из Велике Јасике, среза брзопаланачког, и Миленко Михаиловић (онај мањи у белој влашкој џокп) родом је из Подвршке среза кључког округа кра-

док ока дођоше, пз шумске помрчине, напором лекара, нојави се онесвешћени гроФић. Беше блед и малаксао. Једва се на ногама држао. Дигоше га у кола. Ја допустих пријатељима да га однесу у Беч, како би се код куће опоравио, те да двобој на штштоље може примити. За време вожње до куће (моји су људн ушли већ у трећа кола) причаше ми гроч> X.... како је гроФ Едуард нанео увреду његовој мајци, а за једну •гакву увреду, прави витез ни једно „друго задовољење не може тражити до »правду божију" — двобој. »Ја носим на својим прсима, објашњаваше он, лик богородице, коју ми је владика даровао. Ја идем у борбу са убећењем, да ћу неповређен из ње изићи, јер је свемогући господ сваком правом хришћанину милостив. — Он ће ме и овде сигурно сачувати, јер ће мога дрскога противника поразити, пре, но што ја руку на њега дигнем«. Ја видех први пут у своме животу човека са тако тврдом вером у коме је оличен — религиозни Фанатизам. Само проучавање таквих људи, могло је многе догађаје старог и новог доба разјасвити. Даље ми иричаше, како га је гроФ Едуард, пред многим сведоцима назвао »Циганином« Мој отац, његова светлост гроФ X..... настављаше он, видео је пре тридесет година у Ј. Француској једну путујућу циганску дружину. Међу њима једну младу девојку ванредне лепоте, која је разноврсне вратоломне вештине изводила Црте њенога лица показиваху нежност и благородство. Мој отац осети неку наклоност према лепом детету, јер је није држао за кћер страшних чергара, но за украденог потомка какве угледне породице. Он узе њене хартије, плати добровољно извесну суму за дотадање њено васпитање и посла је у Енглеску у један девојачки завод, где се за пуних десет година у сваковрсним вештинама и наукама васпитавала. Кад је мој отац по истеку тога времена своју усвојеницу посетио, беше она исто тако лепа, као што је била и пуна духа. Њеним дражима нодлеже срце мога оца, који тада беше још млад. Иротиву жеље своје породице, ожени се он сиротом непознатом госпођицом, али се ни до данас не покаја, јер је моја мати права жена, најбоља мати, највернија супруга, врла другарица и образована. Једном речи, она има све оне добре особине, које се ретко у једној особи налазе. Ја шаљем често молбе створитељу неба и земље за моје родитеље. Ал' једну највише истичем а та је, да благи Бог скине једном мрачан вео са рода моје мајке с( . Овако разговарајући се стигосмо до трошарине на лннији МаријахилФер. Монотоно питање царинско: »Има ли што за трошарину?" прене нас из размишљања. Хтедох доброме човеку казати за двобој, који је подложан царини, али сам био потпуно уверен о потреби правичности тако званог »Божијег суда <( , у коме се огледа величанствено задовољење за онога, који претрпи какву увреду, па је опере у крви свога противника. Нисам знао, ко је била госпођа у црној копрени. Да ли јој је срце куцало за храбрим витезом или за онесвеснутим борцем? Или је то била баш сама лепа мати из Јужно Француске групе мрких »Египћана«. Све то нисам могао никада дознати. ГроФ X... хтеде више пута од мене да дозна, ко му је тајансгвени догађај открио и ко је пред двобој послао онај црним велом обавијен бокор цвећа, који је опомињао на мрачан и језовити оироштај. Ја сам дуго премиглљао, да ли да изнесем на јавност ову историју из аристократског друштва? Двобој међу витезима, то је појмљиво. Може се десити, да један борац падне у несвест, кад хоће да крв свога противника поштеди. Али племенита мати из циганске дружине — то је оно што треба изнричати. То је роман, који је просто измишљен, помислиће сваки који је романе читао. Но ја велим да није. Ова су лица у овим белешкама још и сад зкива. Многи познају тог побожног хришћанског мегданџију, који сада игра политичку улогу, а тако исто и његову матер. Њена јужна мрка боја коже и ватрене очи, многоме је срце освојила. Многи из »друштва« шапуће другоме јужно Француску романтичиу историју, али нико не каже име и ако се оно може штампати. Ми радимо то исто.

ИЗ ПОЖЦИЈСКОГ АЛБУМА

ЋОРЋЕ УРОШЕВИТ. допов и разбојник. Овај Ђорђе родом је из Лучана, окр. рудничког. Опасан је зликовац. Рано је ночео ићи по хр^авим делима. Нрви пут био је осуђен у 22. години. По слици изгледа као неки покајник, алн М У Ј е душа огрезла у злу. Ни време, ни осуде па ни савети, нису могли утицати на душу и срце овога зликовца. Он је остао онакав — какав и јесте. 15. марта 1891. г. осуђен је на 20 година робије у тешкоме окову и на 5 година полицијског надзора за више опасних крађа и хајдуковање. Помиловањем сведена му је казна на 11 година. Његов зликовачки дух не престаје радити ни V — казамату. Два пута је са робије бегао. Први пут побегао је из Љубичева где је био на раду, па се после три дана сам јавио својој управи. То је било 1895. године. Други пут је опет побегао, али је после десет дана био ухваћен. То бегство извршио је 27. Фебруара ове године. Ово му је сада друга осуда. Као опаснога по друштво, ми смо га са осталима сликали, и његову слику износимо пред читаоце, да је добро упамте. Нарочито она околипа у којој се он кретао и вршио своја зликовачка дела, треба исту слику вазда да има пред очима, јер је такав зликовац кадар све да учини.

Из албума начелника среза кључког. Грозна је и одвратна историја ова два зликовца. Ми ћемо је по званичним подацима кратко испричати.