Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

№ОЈ 11)

јииског. Оба су решењем Начелства округа крајинског од 30. октобра 1895. године Бр. 4.347. оглашени за хајдуке. Ови разбојници хајдуковали су кратко време у Србији, и то највише у округу крајинском. У крајевима тога округа били су што 'но веле „страх и трепет«. Одатле су прешли у Румунију, где су у селу »Жијане Маре" округу махеденском, ноћу 28. октобра 1895. године њих двојица, у друштву са још неколико зликоваца, који су били наоружани револверима и јатаганима, напали на кућу Георга Стојчана чиновника среза блахничког. Кад су ушли у кућу Георга су јатаганом исекли по врату. Његову жену Марицу сви су од реда обљубили а потом је јатаганом исекли по врату, од којих су удараца остали осакаћени. Најзад, слуги Николи Драгуцу, који је хтео бранити свога господара, одсекли су главу. По свршепоме убиству, однели су 8 великих златних дуката; 8 малих дуката; 50 наполеона, а сем овога и разних других ствари, као хаљине, нреобуку и т. д. По извршенеме делу Стојан и Миленко пребегли су у Бугарску. Тамо су се оба настанила и то у месту Лом Паланци. Стојан, који је по занату ковач, радио је ковачки занат, а Миленко је служио код појединих као обичан слуга. Власт је одмах трагала за овим зликовцима. Траг је одвео на право место, и најзад буду оба ухваћена прошле године и у Србију спроведена. Данас се налазе у притвору код началника среза кључког и над њима се води кривична истрага. Овај страховити злочин ови зликовци не иризнају, али је он противу њих потнуно доказан, и они ће се кроз који дан спровести суду на осуду. То је кратка историја овога злочина. Оиисивати детаље: напад на кућу; муче.ње својих жртава; очајну борбу нападнутих са убицама и најзад, трагичну смрт вернога слуге Дракуца, далеко би нас у описивању одвело. То би био моменат колико ужасан толико исто и одвратан. Само ћемо овде још и ово напоменути. Стојан је већ у два маха раније био осуђиван на робију због опасне крађе и прављења лажнога новца. Миленко пак војнички је бегунац, који је такође ире но што је у војску ступио, био осуђен на 6 година робије за крађу стоке. Од ове казне издржао је 4 године а за осталу био је помилован. За тим је отишао у војску, па је отуда побегао и одметуо се у хајдуке. Стојан је ожењен ал' нема деце а Миленко је нежењен. Н Стојан и Миленко оиасни су зликовци и склони бегству, јер су оба већ једном из судског притвора побегли. За то им слике и доносимо у нашем листу, јер ннје искључена могућност, да се једног дана нађу у слободи. Они не харају нити обијају туђе Фијоке. Њихова је цел: убити па онда опљачкати. Држе: да мртва уста не говоре, и да ће према томе, њихов злочин остати у тајности и да га неће »јарко сунце проказати (< ... Ове две слике треба добро иматл на уму све дотле, док правда над њима не изрече свој суд и док се пресуда не изврши. Све дотле, они су опасни и треба им лик добро упамтити.

Л0П0В0КЕ ДООЕТКЕ I. Вадимо једаи акт из судске архиве. Из њега бележимо само ово што је од важности: а) ...... »Па онда — прича окривљени Петар — ми имамо наше јатаке и код жена. Те тек ваљају. Уме се та свакоме ђаволу досетити. Оно и ми смо »хоп лоле«, ама жене што су — то више нема... Тако једном ја и мој друг решимо, да покрадемо ћир Димчу, који је био отишао по еспап у Цариград. У кући је био само брат, ал' и он отишао код неке своје драгане чак у десету малу. Знате његову кућу ? Одмах у ономе сокачету идући јалији. Била је то згодна ноћ.... Ама, онуда се мувају иеки ђаци, па смо се бојали да нас не опазе. Таман ми бијсмо главу шта ћемо и како ћемо, док тек наша газдарица викну: не берите бригу ! Пођите ви на ваш посао а ја ћу стражу чувати. Лако је мени с ^ацима. Голобрада су то дерлад. Хајд' само ви а за остало је моја брига. Кад чујете да јаучем, ви се пожурите са пљачком па макац у мрак. Знајте, да ћу ја опасност уклонити. Ако ништа не чујете, онда без бриге вршите ваш посао. Знате, да је око куће велики

плот? Треба само направити »деру к — пролаз — на унутра. Са друге се стране не може ући, мањ у авлију оног старог пенсионара И тако се кренемо на посао. Ја и мој друг уђемо кроз направљени отвор у авлију, а и наша газдарица за нама. Хитра као мачка. Непрестано звера на све стране. Заборавио сам вам казати, да онај пензионар има два одрасла сина, и да само они могу из његове авлије проћи норед плота ћир Димче. Они, као ђацн, често ноћу тумарају по селима и састанцима. Еле, ми се упутисмо преко басамака у собу ћир Димчину и одпочесмо наш посао. Претурисмо све и нађосмо у сандуку млого новаца и ствари од вредности. Покуписмо све, па хтедосмо завирити и у собаџик, док од једном чусмо у авлији неко запомагање. Ослушнусмо за час. То беше глас наше газдарице. Појуримо са покрађом напоље . . . Заустави смо се за часек на басамацима . . . Јаук се понови .... 6) Зовем се Марија Шулц .... Тако је било ко што они кажу . . . Дошла сам у авлију с њима, а они отишли гбре . . . Пазила сам да кб не наиђе . . . Беше неко време тихо и мирно . . . На један пут чух неки жагор из авлије пенсионареве, баш поред самог плота. Напрегнем сву своју пажњу. То беху два младића. Застадоше поред оне дере и нешто почеше разгледати. Штрецну ме око срца. Бог и душа — помислих — они ће и у ову авлију. Мора да им је нешто нало у очи. И доиста, један се поче провлачити кроз плот. Сад сам била на чисто, да су то синови онога пенсионара. Провал1вн плот изазвао је сумњу у њима. Дам се одмах на посао. Легох на земљу и стадох тихо стењати и јаукати. Младићи се узверише. Ја све јаче стењи. Оба се провукоше кроз плот. То сам и хтела, да добијем времена те да дам знак онима горе да беже. Ко си ти, упиташе ме они . . . По богу браћо, сиротица, осрамоћена, убијена . . . Дошао ми је час да се — олакшам . . . Ево, ту је . . . Па зар овде?... Ћутите, по богу браћо . . . Несмем од родбине, света .... Јаој . , . викнух тако јако, да су они горе добро чули. Јаој, зовите ми какву жену . . . одмах . . . молим . . . Младићи се згледаше. Нешто прогунђаше, па онда одоше. Један се упути у правцу горње, а други у правцу доње улице . . . То је било за тренут само. Ови моји, јурнуше преко басамака а ја за њима. Нестаде нас оданде као да нисмо ни били . . . Како су изгледали они младићи, који су можда дошли са неком бабицом па не нађоше на месту ни породиљу ии њен пород, могу мислити. А како је тек изгледао ћир Димча, кад је за ово сазнао!... Ето, тако је све било !... Шта ћу! Морала сам да спасем она два обешењака. Па онда, није баш ни мени било лоше од њих . . . II. . . . Па ево — прича на протоколу свога иреслушап.а ЕуФимија Шантић — бпло је то овако: Коста н Илија били су »мераклије" на Манду Јоцића каФеџију код »златног буренцета с( . Имао је једиога дана добар пазар. Н.еко занатлијско друштво славило је свога патрона па је газда Манда добро ћарио. Чекали смо вече, да се и последњи гости разиђу. Коста »надгвирну« кроз прозор споља и виде, како газда Мадда отвара чекмеџе и хтеде да преброји свој пазар. Згодна прилика. Требала сам ја прво да одпочнем своју »улогу«. Уђем у авлију. Из авлије јурнем као без душе у каФану. Газда Манда стао па ме зачуђено гледа. Нисам му дала прилике да он мене што упита, већ ја као згранута повикох: што си стао ту к'о нроштац. Брже горе, газдарица хоће да умре. Нешто јој пуче у трбуху. Сирота млада!.. Газда Манда као без душе појури уз басамаке а Коста и Илија брже боље уђу у кафану; дигну из чекмеџета сав новац па јала на врата а ја за њама. Газда Манда мислио је, да га ја пратим, па није ни сањао, да ће га овако »бува ујести«. За нашу срећу, није му се ту момак десио, ал' би ја и њега с врага скинула. Хе, ми стражари ираве смо видре. Свакоме се ђаволу досетимо... Тако је све било... Ту сам, па Бог вам, а душа вам !... Из ове коже никуд! Така ми је зар »судбина« да се нађем у тако хрђавом друштву!... Признајем све. На мој део пало је 39 гроша и 10 пара. Ето, за то ћу да страдам.., Није млого, бога ми