Полицијски гласник

22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 4

важно по степеницама горе... Застадох у ходнику... Из једне собе према мени изађе нека сува женска са метлом у руци. Мислио сам, то ће бити ожалошћена удовица. Приђох јој учтиво и поклоним се. како сам знао. — Шта ћете овде? — Госпођо, почех муцати, сажаљевам случај. Покојнн Н. био је добар —- Шта велиш? — Велим, покојни Н . . . — Покојни је твој баба а не мој муж, дрекну жена, па ме опучи макљати са дршком од оне проклете метле. — Напоље мангупе! Напоље битанго! дерала се као смушена. — Шта је то Персо? чух неки слаби глас из собе. То је јамачно био глас трговца Н. Ја стругнух преко басамака. Једва сам жив изишао на улицу. Аратост ти било и певачке дружине и свега. Бриде ми и уши и леђа. Све ми је било црно пред очнма. Није то ни шала мој брајко, иКи

и погађати пратњу живоме човеку. Па зар и то није несрећа? ЗаЈ) ја нисам у свакоае погледу •лопов без среће? Хе, да сам могао, заврнуо би шију ономе »чика Пери". Он је ваљда хтео да иагарави кога из своје дружине, па, ето ја дошао на љегову кљусу. Ко зна, можда је и »уторник« добио од бабе — »уторник с< ? 0 тбме нисам ништа чуо. Од тада престао сам више да одлазим код »Жмурка®. — Молим те причај ми даље! Твоје су приче врло занимљиве!... — Хоћу! Причаћу ти како сам про-

Пантелија Драгутинови1т. Добросав (бнди опис о шима, иа

шао код Марка Стојановића, адвоката. Био сам се навадио на његове ћилиме... Е, ту умал не платих главом...

ОКУПА ЛАЖ. Газда Станимир бно је веома уважен београдсшг грађанин. Цела чаршија знала га је као добра и ноштена човека. Поред те одлнке у карактеру, беше он и доброг имовног сгања. Но поред свију тих одлика, он је у истини имао и једну ману. Но о тој мани говорићемо мало доцније. Газда Станимир беше омаленог раста; жив и окретан. Говорио је брзо. Могао је својом речитошћу да задиви н најбољег скупштинског беседника. Читао је млого, па је млого и знао. Најрадије долазио је у каФану код .,%. Ту су вазда били на окупу његови друговн и иријатељи. Ал' без газда Станимира ништа. Он је био центар тога малог друштва. Само је он могао да расположи по где које озбиљно и суморно лице својнх другова и пријатеља. Кад он прича сви га пажљиво слушају. А и јесте био сладак у извођењу сваке своје причице. Симпатичан глас; ведар хумор и жнв опис, све је то давало неку чудну драж његовим причама. Ал' су махом те приче биле измишљене. Ето, то је и била једина мана у карактеру иначе доброг и уваженог газда Станимира. Било му је у душн да што измисли н да г.осле то протури под истнну својим пријатељима. А ови, познавајући његов чврст карактер, одлучност и јаку вољу, веровали су му све и он је у томе уживао. Ма газда Станимир све је то умео лепо да одене, да је често и сам мислио, е је истина оно што је измислио.

Тако, једнога дана, беше се у тој каФани, као и обично искупило познато друштво. Сркали су каву, пушили и разговарали. Говор се некако водио о несрећама, које сналазе људе на путу од ћудљивих коња. Сваки је износио своје разлоге у иогледу обазрпвости, како би се могао човек спасти несреће. Газда Станимир махну главом; одби два-три дима из своје ћи-, либарске муштикле, па тек одпоче : — Море људи, од ћудљива коња тешко се човек може спасти. Ето, ви зиате оног мог путоногастог вранца — левака — што сам га презао у кочије? Е, тај „ајван" у мало ми није главе дошао. И да не беше једног младнћа, кога и Данас не познајем, мени би већ нојели »панаију«... Сви пажљиво слушаху газда Станимира. Овај охрабрен њиховом пажњом настави : — То је било у прошли нетак. Хтео сам да идем до мокролушке козаре. Пријео ми се ћевап, па и мало да се ирођем. Уби ме она прашипа у дућану. Празник, мислим, а дан леп, па хајд да одјахам донде. Искрено да вам кажем, волем и оне]„колаче (< нажару, па још кад су свежи. Поједем тако комаддва, залијем чашом вина па — кући. У век сам јашио дешњака. То је коњ што му нема пара. На тек што има кас, вала ни они из Енглеске што их јашу на тркама први џокеји, нису му равни. Јес, хоћеш!... Кад сам ушао у шталу да иаредим шта треба, момак ми рече, да ми не може дешњака оседлати, јер га стеже потковица. Налбантин га није добро потковао.... Шта ћу сад ? Некако ме копка да јашем а ево сад Стеван МиловановиЋ. белаја. Но ја се реследи.ој, 5- ој страни). пшх да вранца — левака — оседлам. И тоје коњ каквог је ретко наћи. Јак, снажаи и пздржљив. Па тек Фигура! Е не можеш га се доста нагледати. Нисам га ч дуго јахао само за то, што много подиграва. Хоће да »севдалише« по улицама, а то ме једи... Момак ми спреми левака, и ја уседох на њега, па преко »батал-џамије« и »тркалишта« ударим на »седам кућа". Левак подиграва, на мислиш везе!... Како сам прешао Мокри-Луг ни сада не знам. Тек се ја некако нађох пред механом у »Болечу <( . Мора да сам вранца млого терао, јер беше од пене бео, као да си га сиегом посуо. Наредим арџији да га добро истрља, а ја седох на чардак пред механом да каву испијем. Ту нађох неке моје познате сељаке и с њима се упустим у разговор. Разговору краја нема — као што знате. Сунце већ у велико пало на заранке. Ваља то ићи, рекох, па викнух арџију да ми вранца изведе. Гледам га, а он подпго главу на подиграва. Радује се што ћемо кући. Зна, да је тамо боља и штала и храна и пега. Опростим се са сељанима, узјахах на враица па га џарнем мамузом а он као стрела полете неравним друмом. Чух из далека како неки сељани вичу: да красног коња!.., Бржи је од ластавице! Мени то беше мило, иа га још жешће ударим а он — маните! Јури као тане из пушке... Вече је било у велико, кад сам минуо поред мокролушке меане, Некако, као што и сами знате, беше то ноћ ветровита. Дува неки »маџарац® тамо са Дунава, па те у очи засипа.... Пустио сам најзад вранцу узде, јер и он беше посустао. Већ сам видео из далека светлост, која осветљаваше ирестоницу, Био сам на домаку »седам кућа <( ... Предао сам се био нешто мислима, па нисам ни пазио којом страном друма коњ хвата. У једаред коњ захрза. Начуљи уши, скочи упропнице и ја се тек нађох главом на калдрму, јер ми је десна нога била закачена за »узенгију«. Коњ иојури на-