Полицијски гласник

БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

чати нашим читаоцима, јер 1>е бити интересан, а нарочито још и корнстан за иследннке. Кућа чиновника В. била је на гласу. У њој се водпо ред по »евроискоме начину«. Госпођа Н. била је добра и честита домаћица. Пазила је строго, да се тај ред ни чим не норемети. Имала је своју собарицу, која је распремала собе и водила •бригу, да се кућа увек у примерном реду одржава. Сем собарице беше и куварица, жена једра, здрава и Наочита. Делокруг рада између собарице Иваике и куварице Марије, беше одређен и чист. Иванка је имала посла око успреме соба, а Марија старала се, да по дневноме програму зготовм јело и да одговори у свему својој куварској дужности и вештини. Нико у кући није знао, да по ноћи, долази код Иванке млади Илија, помоћник радње »Т. и друг®. Ал' што други није знао. зиала. је Марија. Она је из далека посматрала ово поћно »ашиковање (( исмеђу Иванке и Илије. II она је била млада. И она је имала у своме срцу пламичак љубави, па је опет све то угушивала саМо за то, да сачува кућу од прекора, и да не набаца на име свога господара мрљу сумње и подозрен.а. Г. Б. био је човек мирне и тихе нарави. Волео је реда и старао се, да на свакоме кораку очува своје име и своју част. У томе га помагала верна жена. Обоје беху пуни поверења, јер су држали, да су сви људи одликовани том врлином, којоМ је Вог њих двоје одликовао. За то од млађих нису ни затварали врата од оних одаја, у којима су држали сребрно посуђе, ствари од вредности и — новац. Истина, те све ствари биле су смештене у нарочите ормане и Фијоке, ал опет за то пису биле опасане »канеским зидом«, већ је Иванка, а по кад и кад н Марија, могле доћи тамо по какву ствар, која им је била од потребе, нарочито онда, ако је у кући било гостпју па ручку или вечери... Тако је било новерење у кући .г. Б. према млађима. Колико је Илија похађао Иванку у кући г. Б. не зна се. Ал 1 једног дана, он беше охладнео према њој. Више нута спазила га Иванка како се разговара са Маријом у ускоме ходпику, који у кујну води. То је испуни гневом. Гуја љубоморе настанила се у њеноме срцу. Беше јој тешко, што јој једна „судопера« (као што називаше Марију) отима идеал њене љубави... Смишљала је, како би се овој својој супарници могла осветити. Да је нападне изненада ножем или другим чим, није смела. Бојала се полиције. Да се с њоме ухвати у коштац, и то није смела, јер је била уверена, да је Марија од ње јача. Иа, ипак, она се мора њој осветити. Ал' како ? Илија већ у велико избегаваше Иванку. 'Го је са свим смрви. Била је уверена, да се он Марији потпуно зближио. Плакала је у самоћи. Кршила је руке и љуто проклињала час, кад је ђаво донео Марију у ову кућу... Тако једнога вечера, кад је са горњег спрата силазила дбле, спазила је Илију како Марији шапће неке тихе ал' миле речи. Застала је на последњем степену и узбуђено гледала овај призор. -У њеној се глави рађаху страховите мисли. На једаред угушено цикну: ■— Осветићу се! прошапта. Ти ћеш несрећо бити презрена, осуђена, убијена .. Тако ми Бога, Марија, ја ћу се теби осветити... За тим се полако опет успе на горњи спрат. Више те ноћи није ни силазила дбле. Будна је пребдила целу иоћ на прагу госпођине собе. Мислила је само — на своју освету. Једнога дана, беше у кући г. Б. ирави лом. Неко је украо најлепшу дијамантску грану госпође Н. Грана је била од велике вредности. Ко ли је то украо ? ' Испитивали су Иванкуј ио она се клела свим на свету, да је невина. Да није Марија? Ал' од куд она, кад је, ето, већ пет година у кући, па је увек била чиста од сваке сумње. Госпођа II. очајаваше. Чекаше мужа, који је отишао да пријави ову ствар полицији. Но у томе до!>е Иванка и речејој шапатом : — Нешто сам чула. Молим, немојте ме издати... — А шта то ? — Наћи ће се ваша грана... — А где је ? — Мислим, да је украла Марија... — Опа ? — Тако мислим. Треба претрести њене ствари.

У то се јави са полицијским чиновником г. Б. — Сгвар је ухваћена, кликну г-ђа Н. — Зар ? А где је ? ■— Треба претрестн Марију. — Тако? рече г. Б. па се окрете чиновнику. Молим, вршите вашу дужност. II сви се упутише соби у којој је становала Марија. За љима је полако корачала Иванка. На лицу јој сијаше зрака неког необичног задовољства. Кад је Марија дознала, за што је полицијски чиновннк дошао, зајаукала је од бола и стида. Кршила је руке, па је очајпо викала: нисам ја. Тако ми живог Бога, нисам ја... Иоче претрес. Прво су нретресене ностељне хаљине, а за тим сандук. Полицијски^чиновник пажљиво је извлачио ствар по ствар. На једаред викну : — Ту је! Ево госпођо ваше дијамантске гране... Ф Марија посрну. То беше гром, који је правце иогодпо њено срце.

Да не моримо даље наше читаоце. Ствар се доцније показала у правој њеној светлости. Иванка, да се освети Марији за отетог јој љубавника, узела је г-ђину дијамантску грану н стрпала у Маријин сандук. Тиме се она хтела њој осветитп. И да није био иследник вешт, свестан своје дужности, и да нпје дубоко проникао овај догађај те исиитао све околности и односе у кући г. Б. —• Марија би певино страдала. За то, у оваким случајевима, ваља бити обазрив и стриљив. Не треба ствар ломити преко колена. Само иследниково свестрано испитивање и дубока смишљеност, може да проникне у језгру догађаја; да сазна узроке и побуде, и да на тај начии има нред собом правога кривца. А то баш и јесте иозив једног свесног иследника.

ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА, Петар Ђукић, „Прангаш", разбојник, кесарош и лопоп. У једиој ирепирци са осуђеницима, узвикпуо је »Прангаш«: — Ја сам прави мајстор. Хоћеш да кога покрадем, ту сам; да кога нанаднем и опљачкам, ту сам, да коме осечем кесу, подвалим на картама, опет сам ту. II право вели. Он је за све способан. По званичним актима о њему се зна ово : Год. 1892. »Прангаш (( је осуђен на 8 година робије у окову н три године полициског надзора, због више опасних и простих крађа. Ове крађе изврпшо је у друштву са Љубомиром Бошковићем и пок. Лазом Ђаком. Од ове осуде Петар је издржао само 4 године а остало му је у иуту милости опроштено. 17. септембра 1892. год. пуштен је у слободу. Од тог доба Петар је, како оп вели, почео да »тргује (с . Набавио је у месту рођења неке исправе које гласе на Петра Ђукића трговца и са њима често путује по својим »трговачким пословима«. Најрадије нде путем Ваљево—Уб—Обреновац—Шабац—Београд, носећи увек са собом по неколико шнилова нумерисаних карата и хватајући на »попа (( поједине путнике. Једном је био дошао и у Београд, али је одмах »угасио свећу (( , је]3 га истог дана ухвате и осуде на пет дана затвора и прогонство у Ваљево. То је било децембра месеца прошле год. Кад су га том приликом претресли, нашли су код њега.два шпила нових карата. Но издржаном затвору прогнан је ■ у Ваљево. Петар је већ прешао доба »цветне младости«. Има 40 година: Родом. је из села Бабине Луке окр. ваљевског, омалена раста, дежмекаст, смеђ у лицу.... Он је као и вук. Своју жртву оглође до костију. Где га не сејеш он тамо ниче.