Полицијски гласник

80

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10

Ако се деои каква крађа, влаоти одмах распитују, да лије ту »Прапгаш«. И мало у којој да оп није учаоник. Нарочито је вешт у бацању »пона«. »Поп — добија. Не добија. Добија«... Сецују. Он окрене три карте, међ' којима је „аоа". Сељаци виде леио нопа, на мисле: вала мајсторе, сад ћемо те иагаравити. »Динар на »попа®. Ово је поп ! к —и тај што »сецује« такне прстом карту, подигне је а оно заиста аоа. Ха-ха-ха, гракну сељаци што су од »Прангаша« добили динар. »Прангаш« као да се љути... Опет баци три карте. Ово је аоа, ево за баику, викну сељак и опет такне карту. — Новац положи за тим подигне карту, кад а оно — »седмица херц". Поп се затурио на крају... И тако једнако... Никад „попа" да потреве. Ал' је »Прангаш« вешт. Тако брзо претури »попа«, да се чудиш и крстиш од куд је дошао на крај, 1^д је био у средини... Чувајте се »Прангаша®. Он је у слободи, па вас може свакога часа ма на који начин опљачкати. Вештији је од »Мурге" и од Станоја »Црце« —• његовнх присних пријатеља и другова. Жарко Ракик — Вукчевић, звани „Ћопавко". Родом из Аустро-Угарске. Има 38 година. Црномањаст; средњег раста; у деспу ногу ћопав. Зна занат стругарски , али, како сам вели, ради га само онда кад га »нужда" натера. Дакле. кад нема шта да украде. Говори поред српскијош и мацарски. Веома је вешт кесарош и лопов. Тај је у стању, у сред бела дана да уђе у дућан или кућу и да дпгне што нађе". Према депеиш пачелнпка округа крагујевачког од 28. пр. мес. № 3195. Жарко је неколико дана раније од некуда стигао у Крагујевац. Чим је стигао одмах јс отпочео лумповати п банчити. Трошкове је плаћао све у наполеонима и банкама. Према трошковпма за пиће и одело, а и ирема нађеном новцу код њега, он је, свакако, некога иокрао. Покрађени нека се јави дотичпом начелству или Уирави града Београда. Слику Жаркову имали смо већ и сад је доносимо да бп се оштећени могао сегити и његове личности. Таса — Спаеа — Петровић — Митић , звани „Вдашче". На дан 9. Маја. 1884. год. осванула је разбијена барака Димитрија Манојловића трговца нз Ћуприје. Писар исљедник, са присутним грађанима дошао је на лице места радн иолицијског увиђаја. По исказу оштећенога а и нађенрм стању ствари , утврђено је : да је лопов тврдим оруђем разбио катанац на барачким вратима и да је украо једну славину; један ћуп масти, 1 I ком. конса ; једне тканице, једну навлаку од јастука, четири памучна асталска чаршава, једно кило дувана, један џак, комад сира швајцарског, комад сланине, 1 килу туцане каФе, шећера и др. ствари, у вредн. 103-30 дин. Иследник није оклевао. Учинио је потеру и претрес над сумњивим личностима. И, »ако коза лаже рог не лаже <( . Код Тасе »Влашчета« нађене су покрађене стварп. Нпје се имало куд, већ је дело, које је доказано, признао.

Поротни суд (11. Авгуота псте године) учинио је овоје. Таса, осуђен на 10 година робије у тешком окову и две године полицијског надзора, сгтроведен је у београдски казамат. Две године доцније, на дан 1. Септембра 1896. годиие, објављено је депешом свима полицијским властима да је Таса Петровић-»Влашче <( утекао са рада из Љубичева. Све су влаСти одговориле о неароналаску. И заиста, »Влашчета" не беше нигде у домашају напшх власти. Кроз Србију Таса је пројурио као суруџија кроз Палеж... Пуних десет година, Таса је провео у Бугарској. Ко зна шта је он тамо радио. Само се зна да је неко време био келнер у некој вароши у Бугарској. Кад је мислио да је на њ' овамо заборављено и да ће му промењена Физиономија помоћи да га пе познаду, дође у Србију са дугом црном брадом, одакле је отишао као голобради младић. Ну, преварио се у рачуну. 27. Августа 1896. год. ухваћен је у Београду и сироведен на издржање осуде. Таса је сад као робијаш примерног владања. Можда ће тиме бити помилован од окова и онет упутити иегде на рад. Хо1>е ли он и даље до издржања осуде тако остатп пе зна сс. Ми само помињемо, да је Таса још ири ирвој осуди иримерним владањем скинуо окове па —• побегао. Родом је из Кумаиова у Турској. Сад му је 39. година. ОЕ@К>0ПА0АН ОРТАК. У оној малој улици, идући од главпе полиције доле на дорКол, близу некадање »сака-чесме®, живео је стари пенсопар II. Он је био особењак. Ретко је кад где одлазио од куће. Бешо ■ сам. Сам је иамештао своју постељу и сиремао собу. Хранио се по извесним каванама како је где стигао. За њ' се гбвоворило, да је пмао доста готових ртваца. Био је штедљив, па је вероватно, да је могао пмати готових пара, јер чуварии људи постају праве —• циције. Нико нпје видео , да га је кб походпо, сем по кад-кад, што му је долазио стари аиотекар I из К. с којим је П. врло лепо жпвео. Управо, то му је било једино друнггво. Осећао се сав срећаи, кад је видео пред собом старог пријатеља. Тај даи сматрао је као неку малу светковипу, јер би се тада у нрвој каваници отворило добро вино и пило би се до пеко доба поћи. Ал' те су походе биле ретке. Бивало је прилика , да се апотекар сврати код свога иријатеља по три па и четири пута у месецу, ал' је исто тако бивало прнлика, да се није јављао по два-три месеца. То време, беше најтеже у животу старога П. Но, ои се тешио тнме, што је често добијао писма, у којима је стари апотекар поздрављао свога пријатеља. То му је годило. Надао се, да ће се опет с ноЈме видети, и нровести који веселп часак. Једном с јесенн дође му пријатељ. Беше полазио у Беч, да тамо сортира своју апотеку са новим проналасцима. То вече беше за г. П. право одушевљење. У каваници једној поручио добру вечеру па се до неко доба веселио са својим иријатељем. Тешко му се бпло раставити од њега. Хтео бп, да су вечито заједно, да се никад не растају. Љубав, која обујма старе груди , далеко је јача и трајнија. То није пламичак који се јавља па да пестане, већ свети огањ, који гори вечито у срцу и кога тек онда нестане, кад нестане и живота. За другим столом седела су два млада човека. Налактилп се на сто па тихо разговарају : — Ама, има већ три дана како се у овој каФани састајемо и разговарамо, а никако да утврдимо кога да опљачкамо. Баш би Л№лео и с тобом у друштву да окушам срећу... Упитани се угризе за усну. Чело му се пабра, али се брзо прибра. —• Па ја бих, али не знам како, где ? — Хоћеш ли само, имаћемо доста посла. Бацио сам око на иеколико места а нарочито на Док се ова два млада човека између себе разговараху, дотле она два стара иријатеља весело ћеретаху. — Па, дакле, у Беч ? рече г. П. Хе, Беч је велика варош. Кажу, да има кућа иа пет спратова, а? — Боме је велика варош. Култура напредна.... — Знам, знам, причао ми је мој иокојни сии, кад је тамо бно на наукама.... Жао ми је, што нисам и ја тамо бпо. Канио сам се више пута, па све тако: посао, ово или оно, тек