Полицијски гласник

БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

81

нисам никако могао тамо да одем. Сад је доцкан. Остарило се иа се и не може. А колико ћеш се тамо бавити? — Осам, до десет дана. Јавићу ти се кад се будем враћао. Оно, могу се и ире вратити, ако наступи какав ванредан догађај. — Па јави се, мајковиКу, раније, да те дочекам бар у Земуну, н тако код »Црне мачке" нисам давно био, а чујем да има »пунтвајн", да се пред цара може изнети.... Тако су разговарала ова два стара пријатеља. Време им протицаше брзо. Нису ни осетили, кад на старом, каванском часовпнку нзби два сахата после поноћи. ■— Да се лсже, рече аиотекар. Сутра ми ваља путовати. — Право велиш, н време је. Дакле, да ми јавиш кад се будеш враћао? — Не брини нишга. Добићеш на време моју деиешу. Г. П. плати сав »цех«, па онда оба изађоше напоље. У кавани остадоше само она два младића. — Јеси видео оног старог пенс-ионера? рече тихо онај ирви свом новом другу. То је »зјело« богат човек. Сам живи у кући. Ретко где излази, сем овако, кад му дође овај стари прнјатељ. Ја сам давно на љега око бацио. Може се лако покрасти. Сандук пун пара. Ама, не иде, кад је он код куће. У својим собама има читав арсенал од оружја. Све је то готоио да одпочне ватру. Лукав је и обазрив тај старац. Морамо пазити кад оде од куће. Тј>еба вребати.... Ха! Збиља, да ли си чуо, како је молио свога пријатеља, да му јави ^епешом, кад се буде из Беча враћао?... То је жива згода за нас. Ту можемо ноказати нашу мајеторију.... — Ал' како ? — Данас је субота. У идући четвртак да одеш у Нови Сад, иа да на тамошљем телеграФу предаш депешу од прилике ове садржине : »П.... пенсионару, Београд. Довече стижем у Земун. Пређи и чекај ме. С.... к Деиешу да предаш тек оида, кад воз што путује из Беча и Пеште, стигне на новосадску станицу. — Е, то не могу да учиним.... — А за што? — Зато, што ме је пре неки дан земунска полиција амо протерала, рече новајлија са неким ироничним осмехом. — Хм, хм, то не нде. Имаш право. Ал не чипи ништа. Послаћу сина моје газдарице, да ои то свршп. Окретан дечко. Права »салаука®... Не бриии. Све ће добро бити. Кад старац добије таку денешу, он ће с вечера отићи у Земун. Тамо ће тражити пријатеља. Лађе неће бити, па тамо мора иреноћити. Мн ћемо цмати времена да извршимо кра},у. Од тебе не тражим ништа, но да чуваш стражу. Ја ћу сам све свршити. Стари сам ја мајстој) у томе. Имам све алатке за тај посао: тестере, длето, чекић, и већ друго што треба. Ти ћеш пазити на улици. Ако видиш оиасност, звижнн три пута. Ја ћу већ знати шта ми ваља чипити. Пристајеш ли? — Пристајем, и тако сам »шворц ко црквени миш'. А нљачку ?... — Делићемо ортачки... Дакле, у четвртак *на ноћ, да ме чекаш нза зида, преко од »сака-чееме". Разумеш ли? •— Разумем. Баш си ти права срећа за мене. Иошнле још ио једну чашу вина, па онда и они одоше из каване. Кад је онај први замакао иза »барјак-џамије®, овај другн застаде и некако се чудновато осмехну. — У четвртак на ноћ.... — говорио је полако сам собом. Добро, доћи ћу За тим се и он изгуби у иравцу главне полиције.

У четвртак, око првог заранка, г. II беше необично весео. Добио је депешу, да му је пријатељ у Земуну. Спремао се да пређе тамо. Има још времена. Кад је са спремом био готов, уђе у собу један непознати човек. Та необична посета изненади г. II — Ви се спремате за пут? — То је моја ствар, осече се г. II... — Ви сте добили мало час једну деиешу од стране анотекара С...? Г. II.... зинуо од чуда. — Од куд ви то знате? — То је моја ствар. И ви нећете ићи у Земун. — Ко мп то може забранптп ? — Ја!

— Ви? — Јес ја, јер та је депеша лажна. Вас мисле лоиови ноћас покрасти.... — Ко сте ви ? — Ја сам орган полнцијски. Чујте ме. II тај човек исирича старцу цео план, по коме се имала крађа извршити. — Од куд ви то све знате ? — Кад грађани спавају, полиција стоји будна, одговорп орган полицијски са неким поносом и одушевљењем. •— Па шта ћемо да раднмо ? — Ви ћете се сакрити у ову споредну собу. Са вама ће бити и два жандарма. Они ће кроз авлију доћи овамо. Али, предходно отидите довече лађом до Земуна, но вратите се истом натраг. Ха, ено их жандармп. Пазите, како опрезно обплазе око ограде... Лопов ће доћи око 10 сахати... Кад чујете моје звиждање са улице, ви ћете изаћи са жандармима. Онп већ даље зиају своју дужност. Разумете ли? Г. П. просто није знао шта се све ово догађа. Изгледаше му у први мах као нека неверица, ал' кад је видео у авлИји жандарме п кад је већ чуо њихове кораке на стеиеницама, онда је веровао, да је збиља све оно, што му је испричао тајни орган полицијски. Он је учииио све по наредби иолицијског органа. Отишао је у Земун и одмах се вратио. Са жандармима ушао је у сиоредну собу. Тачно у 10 сахати, чу се код »сака-чесме« некн угушени поклич. — Ту сам, рече неко, чија се глава указа поред зида близу чесме. То беше нови ортак. — Оде, а? — Да боме! Него сад да одпочнемо. Треба прво спољна ова врада отворнти. Ту је пијук. Само да подигнемо шарке. Ноћ је^згодна. Пази каква је помрчина. Сад је баш на Сабориој цркви одкуцало 10 сахатн. На иосао! И једна од ових прилика даде се живо на посао. Под снажним отнором пијука, попустише спољна врата. Иролза беше слободан. — Пази тн на улицу, да ме кб не узнемирц. Ако што приметиш, звижни три пута. Разумеш ли? — Разумем. Бићу тачан ко сат. И онај први уђе у двориште а за тим се преко степеиица упути у собе г. П. Шта је тамо било? Какав је тамо догађај наступио ? Да испричамо. Лопов, ушав у прву, сиаваћу собу, кресну жигицу и у.пали малу, воштану свећнцу, коју је собом нонео. Светлост обасја собу. Брзо приђе орманима. И гле чуда ! Све беше отворено. Мора, да је старац у хитњи заборавно да закључа Фијоке и ормане. Отвори прво једаи сандук. У мало га несвест није ухватила. У саидуку беше пуно новаца. Стојп неномпчап и блене у гомиле сребра н злата. На један мах чу звиждање са улице. Он ипак стоји и блене у новац. — Добро вече господиие, јекну с ирага споредне собе. Лопов се трже. Пред собом виде старог ненсиоиара. Као да га је гром био ударио. — Мора бити, да сте ногрешили кућу. Ово је знате, моја кућа. Видим, да сте збуњени, па бп сад тешко потревнлп ваш сган, за то ће вам бити на услузи ова два пријатеља те да вам га покажу... Бојимсе, да ћете опет где год залутати. На прагу се појавише и она два жандарма. Лонов иосрну, али га »девери® прнхватигие и чврсто везаше. — Лаку ноћ, млади господине, повика кроз смех стари иенсионар испраћајући »госта® до степенице. Другн пут пазите боље на звиждање са улице. Лопов са жандармима изађе на улицу. Тамо спази оног свога ортака. — Шта је то братац ? повика овај. — Лоло једиа, ово је све твоје масло ! Него, молим те реци ми, ко си ти ? — Ко сам ? Па твој — ортак !

»Ортак« овога лупежа био је главом — тајни агент београдске полиције Ђ....