Полицијски гласник

БРОЈ 17

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

127

Кондуктер, Мађар, обећа да ће вино набавити, а што се тиче друге жеље, гледаће, ако буде могућно, да је испуни, јер је само један вагон прве класе у делом возу. Тек што је кондуктер врата за собом затворио, наиђе један млад елегантан господин. —■ Извините, господине, заузето је.... — Ја видим да сте ту ви сами, а овде има места још за четворицу, осим мене и вас... Ако сте вн сва места закупили и платили, оида пардон. Али, ипаче, ја мислим да немате и да ие можете ништа имати против тога, што је још један путник с вама. — Али, обратите се кондуктеру, он ће вам наћи места. — Молим лепо, ви мени ништа не сметате, аја вама ни толико... а има места за обојицу, да се сити наспавамо. Рекавиш то он спусти кожну торбу на седиште од затворена плиша н сам седе баш према сапутнику. Трговац, шта јо знао друго радити, ио да сеприволе сили околности. Млади господин, и ако је био укусно и луксузно одевен, био је некако врло дрска нонашања. Једно га је ипак чудило: како да овај човек узме-карту прве класе, кад се чак и он снебивао,

тије Фантазије. Остарији господин у овај мах не изгледаше му тако чудан, као што му се данас у два маха учинило. Овај човек, кога млади дрски господин назва секретарем, и по оделу и по понашању припадао је отменој класи, па и она озбиљност, којом се он понашаше нрема младом господину издаваше га за човека од положаја. Воз је јурио највећом брзином. Млади господин не могаде оћутати, но лепо исприча „господину секретару", како је више силом но милом добио своје место у купеу. После тога »секретар« се окрете трговцу. •— Извините, господине... Али, ако вам што моје друштво смета, ја ћу на првој нггацији потражити други купе? Тако учтиво извињавање показа човека светеког и каваљера. Трговац одговори: — Молим, о молим драго ми је. Немари сад ништа; али искрено да вам признам, ја сам хтео мало проспавати, али сад... сад могу и овако.... Мало ћемо разговарати и ћаскати. — А што молим? Немојте се и ви снебивати због мене ни најмање, одговори »секретар«. Млади господин ће лепо сести поред мене, а ви можете мало дремнути.

Добросав Максић. Никола Р Видц опис 0 љима на 8 страни п да ли да и сам чини тај излипши луксуз. Нови сапутник био је задовољаи што је остао у купеу и приђе прозору. Наједанпут га отвори и стаде викати: — Господипе секретару, господпне секретару... оћете ли и ви на иут ? — Оћу — чу се глас са перона — Имате карту прве класе ? — Наравио... — Е, врло добро... Изволите, изволите овамо... има места! Па се обрати сапутнику ; —■ Неће вам, мислим, бити иепријатно да са госп. секретаром путујемо? Стеваи већ увиде, да не може сам у купеу остати. — Што, молим, нека изволи. У тај мах врата се отворише и у купе уђе и трећи сапутиик, баш у трепутку, кад је избнјало треће звопо и воз се поче кретати... II. Стеван не могаде очима да верује: новн путпик баш главом онај чудни човек, који га је онако халапљиво данас посматрао. Је ли сад и ово пуки случај или се иза свега крије кака зликовачка намера? Да ли је дрски улазак младога сапутника игра просте случајности, или је овде удешеиа комедпја каке лоповске компаније? Није много' требало и Стеваи се сам смејао себи што је тако смешно уображен, те је у стању да испреда најчуднова-

чевиК Исаило — Миша Јелисијеви-ћ. I насловом (,Из Х ајдучије«. При тим речима „секретар 11 понуди младога сапутника да узме место поред њега, што овај, без оклевања одмах учини. — Но, ја мислим да нмате доста иростора, настави в секретар" пријатељским тоном. Ви сте првп дошли, ви имате и права па најугодније седиште. А и за нас има сувише места. — Баш вам хвала! Ја ћу бити слободан, да мало прилегнем. Па онда гурну са свим у крај свој куферчић и положи главу па њ. Тако дакле: новац је сигуран —- под његовом је главом; а он ће се показивати задовољан и сањив, али ће опрезно и крадом посматрати своје сапутнике. Но му неирестано чудно изгледаше, да види и вечерас истога човека н то као сапутника. Испрва му се учини да се препознао. „Да ли је заиста то онај исти човек, кога сам видео данас? Ама опај не изгледаше да би могао путовати и другом класом, а камо ли првом... али ту је поглед исти, ту оно суво лице и брада. Ако је исти, онда ми ваља бити на опрезу« — тако претураше Стеван по памети. — Допустите, ја, знате, дуваним, рече »секретар«, те п не сачекавши одговора, извуче сребрну табакеру н понуди сапутницима. — Хвала! — Благодарим ! одазваше се понуђени. И густи димови колутаху се у маленом купеу. Но дим пз Стеванове цигаре као да га опијаше; осети како му се трепавице саме скупљају ; очи се саме закланају... учини му се да му млади господин меће под нос неку мараму.... и он са