Полицијски гласник

128

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

ВРОЈ 1"?

свим изгуби свест... Заспа... Али и у самом сну чује живахан разговор. Оба путника препираху се. — Одмах да искочимо, нема опасности. Ја познајем место ово врло добро, и боље је да одмах ухватимо маглу. — То беше сурови глас младога господина. — Којешта, прекиде га „секретар«. Нпсам луд да скр'ам врат и сломијем ноге. За кратко време биће штацвја; ту ћемо лепо изиКи и очистити чуства. То је мпого боље, пего рескирати живот и ломити ноге. — Али, ако се он ранпје пробуди и види да му је измакпут »јастук« његов испод главе ? — А зар нисмо овде нас двојица? Ми ћемо га онда просто причврљити... — Ех, којешта. Не марим ја за таке операције. Ти знаш да си обећао, да тога неће бити и рекао си да је ово лак посао.. Ја перадо, врло нерадо машам се оружја. У осталом овако ћемо: ја ћу бацпти куферче кроз прозор и за њим искочити — и ту отвори прозор. — Ти можеш скочити, одговори „секретар 1< , али куФерче мора овде, уз мене бити. — За бога, кад ја раније с љим измакнем, ти нећеш имати никакве бриге. •— Јок, јок! Овако мора бити : ми ћемо изићи на првој станици, и пре но гато се наш драги сапутник пробуди, ми ћемо бити далеко. Стеваи све то слуша кроза сан али му беше немогућно очи да отвори; као да га је когод опчинио, није се могао с места нокренути. Како је прозор био отвореп то струја хладног ваздуха разведри свест спавачеву и он се поче мицати. — Ето ти, рече млади човек... Ја ћу урадити што ја хоћу. И покуша да зграби куфер и баци кроз прозор ; но »секретар" залупи прозор и оштро рече: —Да руком дарнуо ниси... иије то само твоје, но је заједничко. А Стеван се одједном освести ; као да га мину пијанство, оп се издиже. Без премишљаља, без ичега, обрваи једином мишљу да снасе своје благо, он се устрми па „секретара". — Ниткове... луиежу ! Неће ти посао испасти за руком. Отпоче хрваље и гугааље. И ако је »секретар« био снажан, очајање похараноме даде џиновску снагу и готои беше да свали иода се старога злшсовца. „Млади господип" је за један часак посматрао борбу, премишљајући, шта ће за њега бити пајзгодпије: да се придружи ортаку или да стругне кроз прозор. — Помози, кркљао је стари лопов. Ако не помогнеш обоје смо изрубљени. Тада тек нрискочи у помоћ млади зликовац. »Секретар« је био у рукама Стевановим; младн разбојник иритиште да свали Стевана; али га овај изкгенада зграби и за тренут ока баци под ноге. Наста читава гужва. Зачу се старчев глас : — Нож, брзо нож... удри! Иначе смо пропали ! Млади разбојник као да јогп немаше ту кураж; али како беше настала опасност за крадљивце, он се није смео дуго премпгаљати. — Нож, море, кад ти кажем ! Но овај још као да оклеваше. Тада воз поче да тутљи... Зачу се дуго звиждање. -— Чујеш, звиждп! Ето, воз јога мало па ће да стапе ! И у руци младога разбојника заблиста нож. Стеван га опази, али не беше слободних руку да би за пож ухватио. — Удри бре, гата чекага ! Стевагт осети бол у глави, замагли му се пред очима и страганим гласом продера се за иомоћ. Зликовац га је ударио један пут; али не силно. Ако удари јога једном ои је пзгубљен.... III. На једанпут се отворигае врата и на љима се иојави копдуктер са једпом Флагаом у руци. — Вина ево, госпо.... Али му реч засгаде у грлу; Флатна са впном пспаде из рЈке... у том га силно удари један човек и нскочи на перон. Кондуктер хтеде потрчати за бегунцем, али га задржа очајни глас рањеника, што мољаше за помоћ.

Зликовци су знали да воз стаје, али нису знали да је њихов сапутник поручио Флашу вина... По њиховом рачуиу, они су мислили, да неће нико долазити, они ће мирно извршити злочин и побећи. Али »човек једно жели, судба друго дели"... »Секретар« се у први мах јако збунп , али се брзо прибра и потрча за бегупцем, захвативши п куфер са собом. — Брже за зликовцем рече, да нам не умакне... Оп пас је у сну напао. Но кондуктер га стеже. — Ни сместа да се иисте макли, господине, погинућете. —- Али зликовац ? — Биће ухваћен. Но »секретар« хтеде силом да се искобеља. Копдуктер викну колико га грло носи за помоћ. Кад су, шеФ станице, један иолицај и још неки људн, ушли у купе, на поду је лежао Стеван у крви, али још при свести. ■— Мој куфер... Новци... Зликовци... Воз је морао чекати док рањеника не спесоше у чекаоницу, где му је указана најпотребнија помоћ: рану му опрали млаком водом и превили. За то вроме станична полпцпја ради сваке сигурности, веже »господина секретара«, који већ није имао куд. Случај је хтео да нозк не погоди зликовца баш у врат; иож је склизнуо пресекашии две омаље вратпе жиле и захватио кључњачу и ту се зауставио. Потера је похитала за младим зликовцем, али је било узалуд, ноћ га је сакрила и нису га могли наћи. Кад су рањеника уредили одпели су га натраг у воз.... После десетак, петнајест минути задоцнења воз се крену даље још јачом брзином. А стари зликовац, кога млађи ортак називаше са поштовањем »госнодип секретар® са два жапдарма, везаи, би одведен из I кл. у један куне III класе. Полиција новосадска је одмах познала свога пекадашњег становннка, »Господин секретар« је био једпа стара коцкарчина и разбојнпк, који је више година провео ио полицпским апсанама а бпо је *у два маха »питомац® београдског казамата и једаипут петроварадинског. Он се, по свој прилици,и данас тамо находи, алн ' свакако, не да секретарише, по да туца камење, или да прави четке и свирале... Оиога дана, када је Стеван дошао у Задругу новац свој да подигне, он га је нриметио; а како се дуго бавно примаљем новаца. то је закључио, да то мора бити велика сума коју овај човек узима. За то се реши да га никако не пушта из из вида. Али, као мајстор од заиата, да га ие би приметили, да не би изгледао сувишс сумњив, он је се измакао и предао га па мотрење младоме ортаку свом, кога Стеван није никако ии приЖотио. Млади лоиов био је један од оиих многих београдских мангупа и беспосличара, каких је нагаа престопица била препуна: лепо се носи, скита се од каване до каване, нроводи свој век у ситним крађама, преварама, кајишарлуцима и коцкању. Често иута се деси да је то син честитих и имућиих родитеља, кога није у стању пи школа пи строгост у ред да доведе. Овај млади каидидат за рабију, чим је чуо да Стеван има уза се замашну суму, на своју руку сиремао је илан да га покраде. Он је чак и у хотел долазио ; а познавајући се случајно са једним келнером сазна за име странца, сазпа одакле је п када ће да иутује. Кад није могао ништа успети јога у варогаи, он се реши да га прати на путу, и ако му је келнер напоменуо, да је путник с повцима врло опрезап и да је своје црно куФерче поверио газди на чување. Тада овај брзо одјури пађе свога старијега садруга и, после краткога саветоваља удесе смеони план да и они путују, да на путу учине панад; да, ако је путник сам у 1 Купеу, наркотичним средствима, опијумом, успавају путНика и похарају га. И тај план готово је већ био и у неколико изведен ; али је ногрешка била у томе, што млади лопов није држао нод носом путнику дуже времена мараму, која је била попрскана и натопљена опијумом, те се овај, за време док је прозор био отворен, пробуди и примети зликовце. Друга је погрешка — о којој крадљивци ни сањали нису — Флаша с вином! Оии нису пп на крај памети имали ту срећпу случајност кОја је Стевану живот и новац сиасла. Путник је поручио вино, а кондуктер је с њим наигаао у оном тренутку, кад је Стевану живот о концу висио, кад се већ купао у сопственој крви.