Полицијски гласник

БРОЈ 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

157

је продаја скрињица за сир, јаја, резанце, узлику, чоколаду, и шећер непрекидно велика, поред тога граде се и боље ствари, тањири, ормани, столови, сточићи и т. д., које се поглавито по базарима купују. Велики размер узима, даље,Фабрикација метала и нужних завоја, а добру зараду у поеледње време даје справљање простирака за под и степенице од тршчаних столичних отпадака; између осталога колопијаје лиФеровала таке асуре за зидове једне болнице у Занзибару, источно афричке мисије. За Фабрикацију обмотача боца има увек порука, само што на томе мало се веома заради, као и на лепљењу разних скрињица, плетењу котарица и изради папириих чипака за букете, торте и т. д. Да се не пренебрегава гш сама уметност, види се из тога, што се последње године двојица колониста заиимаше израдом слика у масним бојама; „али," нешто меланхолички изражаваше своје мигаљење домаћин који нас је проводио, „и јога једнако чекамо на потрошаче ових уметничких производа наше колоније." Да се колонисти употребљују и као обућари, кројачи, вртари, зидари и т. д., наравно служећи само својим друговима односно колонији, — једва је потребно нарочито напомињати. Што се тиче посла колониста, обазире се, колико је год могуће, на раније занимање њихово, али ограничени радови колоније на жалост само у ретким случајима дају могућности за то. Обично треба колонисту петнаест дана док се обучи да мј посао иде лакше од руке и да може заслужити своје издржање; али и ту махом све зависи од умешности и, поред добре воље, које на радост увек има, од снаге. У том погладу, бар за прво време, не сме се много тражити, јер већина тих што у колонију ступају веома је раслабљена пијанством и скитничењем. Ономе, ко се као нов пријави да у колонију ступи, ако буде примљен, најпре се прочитају правила строгог кућевног реда у колонији и обавеже се, да се тих правила тачно придржава; као погодба, без које се не може бити, тражи се од сваког послушност, тачност, чистота, уздржавање од спиритуозних пића, а пушење се трпи. И најмањи отпор према чиновиику, изазивање незадовољства у колониста, уношење спиритуозна пића кришом и т. д. повлачи за собом одмах искључавање из колоније, и у том случају нема ирава тако искључени да захтева свој зарађени вишак, ако би га имао. Да би се избегла непрекидна промена, прописано је, да колонист мора остати у колонији четири недеље; ако ће по протеку овог »времена пробе« да изађе, мора на двадесет четири часа раније то да јави. Али колонисти се обично осећају тако добро, да остају дуже време у колонији, два, три, шест, девет, па и дванаест месеца. Тачно је прогшсано у чему ће се провести дан у колонији. У пет сати ујутру звони у дворишту, буде се који спавају, сви устају, намештају своје постеље, умивају се, обуку и, на поновљени знак звона, сваки је у радиопици. У шест сати звоно их иозива у салу на доручак — супа с брашном поред парчета ваљанога хлеба; одмах за тим свештеник са песмом свију започиње и опет тако песмом завршује јутрењу молитву, а после ове долази кратак извештај једнога помоћника колоније за последњи дан, колико је дошло, колико отишло колониста, шта је који радио у току дана и т. д. Опет се по томе иде на рад, који се за мало прекида око 9'/ 2 сати, па онда траје све до подне. У подне су свн колонисти у сали за обедовање ради ручка, који је увек из хранљивих и укусних јела, махом поврћа и меса уз хлеб, и сваки има довољно. Пошто домаћин по ручку изговори кратку молитву, колонистима се оставља како ће остало време, до једног сата, провести. Једни су се прикупили, па пуше и причају, други иду горе доле ио дворишту, трећи се задржавају у врту; неки су опет нашли какву књигу у библиотеци и жудно је чптају. У један сат поново започиње рад и, прекидан само за мало ради ужине око четири сата, марљиво се ради све до шест сати и педесет минута, а тада, на знак звона, колонисти остављају оруђа, радионице распремају и т. д. и у седам сати вечерају вруће супе поред хлеба. После вечере, колонисти су до девет сати остављени самима себи, а после се дан свршава вечерњом молитвом и све оде да почива. Суботом ради се само до пет сати по подне; за она два сата, до седам сати, колонисти имају да очисте и поправе своје ствари и да у магацину колоније за робу купе ситнице, које су им потребне. Недеља је прави дан одмора; колонисти, који имају боље одело, посећују службу

божију у којој од ближих берлинских цркава, а за остале држи се служба у капели колоније. После подне скупљају се колонисти опет на један сат молитве и по том остају да сви скупа проведу тако звано »вече за чај, к којом приликом се даје чај са бискитом и сваки осећа неусиљену и ведру љубазност. 0 тим вечерима, када се заједнички свира и иева, узима учешћа увек како мисионар тако и инспектор са својом породицом; често се ту нађу и други пријатељи колоније, као и, у другој и захвалној оданости, ранији колонисти, који су увек добро дошли и срдачно примљени. На тај начин недеља је леп и хармоничан одјек, као што је хармоничан и сав онај упечатак, који чини колонија на посетиоца и у исто време буди жељу, да би нашла обилатије потпоре и већег уважења у ширим круговима берлинскога света, него што је то до сада било. Тада би радничка колонија могла развити још у много већем обиму своје .благотворно делање, јер је навала тако велика, да се само мали део оних, који на њена врата закуцају, може пустити. Последње године 3255 људи молило их да их колонија прими, од којих само 526 могло се примити; остали су морали, пошто су оснажени једним ручком, путовати даље. Примљени припадали су раније најразличнијим занимањима; међу њима бегае, поред радника и занатлија, некадањих архитекта, чиновника, скулптора, књижара, кандидата теологије, медиципе и ФилосоФије, хемичара, правника, инжењера, трговаца (само 73), кандидата за учитеље, сликара, пол^опривредника, учитеља, ректора, Фотографа, глумаца и т. д. Васпитни успеси колоније, као што смо већ поменули, беху до сада веома повољни, јер, не узимајући у рачун нешто изузетака, у колониста се са вољом за р'ад враћало и самопоштовање, жеља поправити се и радост живети. Колонија је многе спасла са понора пропасти; многи има само њој да буде захвалан на осигурани ноложај и задовољан живот; многи, које је она примила, остали су само њоме сачувани да не упадну у злочинство и не оду на робију! „Ни у Паризу ни у Лондону нема тако благодатна завода," рече писцу један виши чиновник министарства, који је био слат у Француску и Бнглеску од стране владе, ради студије сличних хуманих установа, »и ја бих веома желео, да бисмо их имали вигае; тада би било много што гага боље. (< Нека би се ова жеља што пре испунила ! (свршиће се).

УПУТОТБА ЗА ИСЉЕДНИКЕ У КРИВИЧНИМ ДЕЛИМА. д). 0 уаотреби иомагача. (свршетак). Нарочито морају ти људи добро да разуму наредбе свога господара, т. ј. они морају да знају, да ли су оне озбиљне, и да ли их у опште треба да извршују или не. Ако н. пр. коњ хрђаво и неједнако галопира, па продавац по стотину пута командује, да јахач тера овога на галоп, то он ипак из рачуна пусти да иде ходом. Госиодар псује и бајаги се љути представљајући кунцу, да то ништа друго није, но једино невештина јахачева. Међу тим је у истини то само споразум између господара и јахача, да се купац обмане и куповину коња приволе. Више пута ће рећи пред купцем господар своме слузи: в Не шибај ми коња, већ га пусти да иде како ои хоће, јер он иначе иде лепо. к Слуга се учини као да не чује заповест свога господара, те настави шибање само за то, што зна, да коњ иначе не би хтео да иде. И то се чини ради обмане купчеве. Сем сталних момака у штали, има сваки такав трговац још и друге људе, за које нико незна да са њим у вези стоје, то су његови помоћници, који за добру награду о њему по вароши добре гласове проносе, особито ако се он ређе у тој вароши појављује. Они га хвале као добра, ваљана и поштена трговца, па онда долазе и на вашар, посматрају и диве се његовим коњима и најзад их пробају и погађају се. Ако за то време придо^у и други купци, они онда изјављују трговцу, да имје жао што немају при себи толико новаца, да таког изврсног коња могу да купе, иа онда анимирају друге на куповину. Ти помоћници, или помагачи долазе обично на вашаре под видом трговаца, скромних и имућних сељака, а понеки пут богме