Полицијски гласник

ВРОЈ 22

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

16?

— А где ће бити тај бал ? — Тамо, у средини вароши. Учитељско удружење приређујв ту забаву... То је најбоља забава. Пуно одабраног света. Седи се по који пут до зоре. Ал' теби треба само неколико минута. Нико те није видео кад си овамо дошао ? — Нико!... — Тим боље... Де, пи !... Тако... Вино даје кураж. — Ал' немам »калауза 1 '... — Ништа за то... Направићу ти мало густа теста... Намажи прозор из авлије... Лупи песницом... Стакло ће прснути без шума и ларме. Откачи »куку®; па онда отвори прозор и уђи унутра... Прозори су ниски... Кажем ти, жива згода... Путник ћути и премишља. На старом сахату изби 11 сахати. — Време је... рече механџија. Путник се диже. Остави гуљ на столицу... Механџија тутну му у руке тесто увијено у неке старе новине. — Напред. Нека је срећно... Путник тек промрмља: — Од мене је давно срећа одбегла... II. Кућа газда Д... позната је у целој вароши као прва и најбогатија... Он је трговао са стоком. Читаве џалепе волова гонио је у Пешгу... Није се преварио механџија код „Ловачког рога к , кад је казао, да је газда Д. труло богат човек... Ове ноћи он је са женом отишао на забаву, коју је нриређивао одбор учитељског удружеша... Тамо је он сваке године одлазио. Обично би говорио : — Учитељи су стубови, на којима почива читав јед&п нараштај. Ако су ти стубови јаки, онда ће и нараштај бити крепак, чио и јак... Или: — Учитељски је позив што и њива. Ако бациш добро семе, добар ћеш и плод имати... За то треба учитеље помагати на свакоме кораку. Њихова је дужност и света и узвишена Ето, за то је он похађао редовно сваку забаву учитељског удружења. Сматрао би за грех, ако би ма једну пропустио, сем, недај Боже, каквог изванредног случаја, као, болести, смрти и т. д. У кући је остао стари кочијаш Аћим, покућар Теовило и служавка Амалија.... Они су ћаскали у кујни до 11 сахати, па су се опда разишли да спавају... У кући је све било тихо и мирно Небо је било још мрачпо... Муње су с времена на време светлуцале... Из даљине чула се потмула грмљавпна. У авлији газда Д. нојави се једна прилика.... Лагано се прикрадала поред зида... Дође до прозора... Полако се издиже на прстима... Осврпу се на све стране... Поче нешто мазати на стаклу од прозора... Тишина... Чу се на једаи мах потмуо пад стакла... Прилика се опет поче обзирати... Нигде никога. Отвори ирозор... Као веверица ускочи у двориште... Ено, нестаде је у просторијама куће газда Д... На цркви пзби 12 сахати... Муња оиет сену.. Тај блесак обасја другу једну прилику, која се опрезно прикрадала вратнма, која у двориште воде... И она се плашљиво обзирала... Дошав до врата, мету кључ у браву... Поче окретати... Врата се пе отварају... Са ланца одвоји други, па трећи кључ... Чу се јасно шкљоцање. Врава се отвори... Прилика слободпо уђе унутра и врата за собом затвори.... Стари Аћим баш у тај мах изађе из своје собе.... Сетио се, да је заборавио затворити спол.на, авлијска врата. -— То ми се никада није догодило, мрморио је Аћим затварајући авлијска врата. Да то мој газда зна, истерао би мп мачка кроз оџак... И он за час застаде на сред авлије. Гледао је у небо. — Чудновато, рече, за што нису на колима отишли. Киша тек што иије пала... Ал' тако су хтели, па шта ћу ?... Оно, и није далеко, ал опет... опет...

У великој соби газда Д... одигравала се једна врло чудновата траги-комедија. Да опишемо у кратко, шта се све тамо догодило. Прва прилика у велико претураше по орману. На један мах трже се... Врата од велике собе нагло се отворише. На прагу се појави један човек...

— Газда, промрмља прва прилика. Пропао сам... Да спасем бар живот. И јурну иа онога човека, који непомичан стајаше на прагу.. Почеше се гушати... Борба беше очајна... Превртаху столове, столице, стакла са ормана... Подиже се ларма... граја.... Аћим ослушну. — У соби има некога, рече, па опета поче оелушкивати. Ларма и лупа беше све јача... Аћим брзо пробуди Теовила и Амалију. Наоружаше се добрим ајдамацима, па се сви кретоше у стан газда Д... Амалија носила је лампу... Светлост обасја чудноватн призор. Два човека очајно се боре... Ваљају се по поду и шкргућу зубима. Аћим викну : — Ко сте ви? Хрвачи напустише борбу.... Скочише на ноге и погледаше се... — Акеља ! — »Чекмеџе« ! — Па ми се тучемо?... — Ја мислим да је . . . — И ја тако... — Пали смо у клопку... — Те још како ! — Е, то ми се није никад догодило ! — Ни мени ! Што ми се не јави, брате ? — Да се нисте макли, викну А1)им, иначе одоше вам „тандаре" у парам-парче... * * * Оба ова коцкара: Акеља и Ђорица, звани »чекмеџе® дошли су били у намери, да опљачкају газда Д.... Нису знали један за другога... И Ђорицу је једап његов јатак научио, да ове ноћи покраде газда Д... И ето, оба се ухватише у клопку. Чупали се и, кикали, да их је бела пена спопала, а све за то, што су мислили, да их је неко други на делу ухватио, па су хтели да се одбране и — да сачувају живот. Бољу им, вала-, клопку не би могла наместити ни сама — полиција... Славио је то, кад се коцкари и лопови ухвате у своју рођену — клопку. . „ЧАПКУН МАРКО" (МЛАЂИ). — Како се зовеш ? — Марко Ђорђевић. —- Одакле си? — Из Шапца. — Чиме се занимаш ? —■ Крадем, варам и сечем кесе... — Пази ти море, шта говориш. Ја нисам научио да се са мном шала тера. Знаш ли ти да ћу те стрпати у ћелију ? — Камо лепе среће, господине, да се шалим ! Неби онда марио, да ме годину дана држите у ћелији. Али, по несрећи, ја говорим истину. Ти си иов, госиодине, па ме још не познајеш. Али питај о мени старије иолицајце, иаће ти сваки рећи : познајем Марка »Чапкуна" као злу пару... Него, ваљда си и ти бар што год слушао о мени?... Ја сам тај »Чапкун Марко"познатикоцкар, лопов и варалица. Читао си ваљда те ваше књиге? Хеј, о мени у њима има доста писано... Овако је говорио Марко једнога дана, једноме новоме писару кварта в , када су га приликом неке потере ухватили са више београдских скитница.