Полицијски гласник

174

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ћРОЈ 23

ћ почне стезати из све своје снаге... Чујем кркљање... А сад... сад... ништа... Све је свршено... Напрегох очи да видим, кб је та жена —- убица. Гле, то је главом г-ђа X... Смеје се са неким лудачким смехом. — То је тај проклети сандук стара вештице. Ха, ти ми више нећеш досађивати. Чух за тим тужно зврјање точкова и видох лепо г-ђу X. како овај сандук навали на тело госпође Базир, које се још последњи пут у самртничком ропцу трзало... Г-ђа X. збуљено гледа око себе... Ено, изађе у предсобље да се увери : да ли ко год долази... Шта је оно ? Скиде са дувара тежак сат: сакри га под кецељу и изађе напоље затворив за собом врата... Пробудих се... Бејах окупан у зноју... Овај ми сан беше пред очима са свима појединостима његовим. Био сам на чисто. Знао сам, да је овај злочин на онакав начин извршен, и да су истоветие побуде, које сам у сну видео. Дакле, убица је г-ђа X... Одох одмах истражноме судији. Г. Гиљо још спаваше... ГТробудих га... Беше изненађен мојом раном посетом... Саопштих му све оно, што сам у сну видео, т. ј. прочитах му узбуђеп мој рапорт, који сам на основу овога сна написао... Г. Гиљо био је један од најспремнијих судија у парискоме суду, што се тиче кривичних истрага. Ја сам ретко видео тако способног судију као што је г. Гиљо. Он је психологаки оцењнвао злочинца; умео је да разбистри најмагловитије дело истраге и да схвати побуде, које су руководиле кривца да изврши злочин. Он ме је слушао са највећом пажњом. За време мога читања давао је покретом главе знаке одобравања. — Са свим тако морао се изврцшти тај злочин, рече он. То су логични закључци... Јес, јес, злочин се овај морао извести под условима, које сте ми ви сада показали. Ал ваше и моје убеђење није доволшо за судије. Верујем потпуно као и ви да је г-ђа X... луда и да је она убила г-ђу Базир. Али, камо за све то доказа? Треба пре свега пронаћи дуварски сат, а то је не могуће за то, што неби смели ионова извршити нретрес у њеиоме стану, пошто је њен муж частан и карактеран човек. Потражите какав други начин да се овај сат пронађе....Вратих се у одељење јавне сигурности. Судија је имао право. Госпођа Х. налази се у таквом душевном стању, да јој чак ни сопствено признање неби ништа вредило. Но, баш да би то њено признање и имали, зар неби јавно мнење казало: како сам неспособан, па место да нађем правога убицу, стављам ово грозио дело на терет једној лудој жени?... Дакле, ја сам требао пронаћи дуварски сат... Сетих се у томе часу на агента Барбасту. Његова специјалност могла ми је бити од користи. Дозвах га к себи... Нисам му објаснио: да ми је сан открио извршиоца овога злочина. Саопштио сам му само моје мисли о томе убиству. Он ме је мирно слушао. — Ви треба, рекох, да добијете од г-ђе X... њено признање. Нарочито треба да сазнате, где је склонила дуварски сат. Барбаста, који је имао великог уздања у самога себе рече: — Не брините се, ја ћу успети.... За тим оде. Кад је стигао у Венсен, затече г-ђу X. болну. Лежала је у постељи и беше у раздраженом стању. — Шта! Зар сте опет дошли да ми досађујете? викну оиа. За тим настави своју стару песму: како може од сада гледати злочине својим очима, али ако се буде мешала... ■— Немој те тако, милостива госпођо, рече Барбаст, који је могао да убеди злочинца, како је злочин, што га је извршио, био уместан и потпуно оправдан... Без многог околишења седе на кревет и ноче даље разлагати своје мисли: — Ја сам дошао само због једне мале Формалности... — Тако ? — Јест. То је са свим проста ствар коју сте ви учинили. Хе, да је мени каква жена досађивала са трамвајем више моје главе, ја бих је оног часа убио... Луда жена засветли очима. — Е, мој синко, повика она, па то сам и ја учинила !... — А где је дуварски сат? упита агент. — Дуварски сат? смејаше се госпођа X... па он је овде под креветом... Сат је био заиста под креветом. За време нашег претреса, нисмо на то могли ни посумњати. Требало је само да г-ђа X. иодигне даске с кревета, па да се сат пронађе... Обазриво и са пуно пажње, доведе Барбаст г-ђу X... у •одељење јавне сигурности... Ту је она, са осећајима неког из-

ванредног задовољства, исиричала све појединости овога злочина. Најзад рече : •—■ Од кад је она вештица мртва, спавам на миру. Ноћу сам морала слушати кад се враћа из цркве, а ујутру кад се враћа са јутрења. Јес, морала сам слушати, како гура свој сандук са ужасним точковима... Требало је, да је убијем ! У очи тога дана, добила сам из дућана свежањ, на коме је био јак канап... Овај ће канап, рекох у себи, бити доста јак да је могу удавити... У понедељак ујутру спавала сам. На једаред пробуди ме из сна лупа њеног сандука. Била се вратила из цркве. Скочих из кревета. Појурим на басамаке. Врата од њенога дворишта беху отшкринута. Јуриух на ову жеиу; оборим је на земљу и*обвијем јој каиаи око врата... Није могла ни дахнути. Једно дете од С годииа могло је убити... Тада сам, настави она са изразом неке одвратне љутине, иаваљала иа њено тело онај нроклети сандук с точковима, и викнух: „нећеш више над мојом главом трескати са овим проклетим двоколицама, које су ме толико мучиле...« За тим сам узела дуварски сат, који је она тако волела и рекох: »нећеш више чути твој сат да одкуцава и звони...® Био сам запрепашћен, слушајући иризнање ове жене. Дакле, цео мој сан био је остварен у свима његовим појединостима... И поред свега њеног признања, њој су требали лекари а не судије. За то је била и послата у лудницу Салпетерску на посматрање. Сви лекари беху сагласни: да је г-ђа X. неурачунљива... И тако се сврши историја мога чудноватог сна.

ИЗ ЦРНЕ КМГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИЦИСКОГ ЧИНОВНИКА.* (у преводу М. П. Јовановића). 1. САМ СУДИО ! Наша је варога под утиском најјачега саучегаћа, изазваиог несрећним случајем, који је задесио једну од најугледнијих породица паших. Јутрос, у спаваћој соби свога стана, домска улица бр. Г20., нађени су мртви : истражни судија нри овдешњем првостепеноме суду, ГудолФ Т., и његова млада су г пруга. Обоје су угушеии отровом угљенова оксида. Млади нар синоћ доцкан вратио се кући са села од породице Ц. Заложили су ватру у пећи спаваће собе и сувише рано, пре нужног сагорења угл>а, заврнули кључ на пећи. У истражном судији Т. варош губи једног веома подобног чиновника, који је своју каријеру започео са најбољим изгледнма. Његова супруга била је једаи од најленшнх украса наше варошн. Овај млади нар, који је напрасно и натако грозан начин отргнут срећи најлепшаЈ' домаћег живота, оставио је за собом плод нежне љубави — синчића, од две годнне... Ову жалосну белешку донесоше вечерња издања локалних листова окружне варогаи Г... — Ужасап случај ! Знате ли гато више о томе, господпне комесару ? упита ме преко својих новина мој сусед за столом у каФани. — Не, одговорих кратко. Ваше новине објашњавају са свим довољно ту несрећу, непажљивогаћу самих страдалника. Па ипак знао сам више о томе, тако, да ме је терет тога знања тешко притискивао. * «Из црне кљиге једног по.тциског чиновника. Слике из живота, од ЈосиФа Ерлера 8 — тако се зове ШБИжица, у којој се налази дваестину оваких слика. Како су оне врло подесне да иокрену пажњу и наших полициских чиновника за озбиљнија проучавања кажљивих дела, која по дужности иелеђују, и за слична бележеља, то их овим почињемо доносити у преводу са немачког оригинала читаоцима ( ( Нолицијског Гласника." Оне ће,. иадамо се, дати вољу нашим иследницима, да се труде у сваком кривнчном случају пронаћи правс узроке кажњивога дела које се догодило и оне скривене мотиве учиниоца, који само дело нотпуно објацш.авају и карактеришу онако како је у етвари. Ако оваки рад иследника у поједином случају може бити и не би био од утицаја на саму кажњивост, ииак он остаје, а уираво само тако ће и битн од правог значаја по онај још много важнији наш интерес, да што боље познајемо све социјалне прилике и морално стање друштва у коме се то дешава, а од кога, као што се данас зна, најпосле све зависн...,. У сваком случају, поред лепе лектире за свакога, у пиецу ових слика из живота његове иолициске службе наћн ће наши иеледници пример, на који се ваља угледатц.