Полицијски гласник

190

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 25

разумеваше њихова језика, беше јој одвратан хладни и сурови предео, који топломе сунцу земље, у којој је своје детињство проводила, беше строг контраст. Ту да кржљави, чиљаше јој се смрт, за то побеже из породице и отаџбине, коју су јој наметнули. Нико је и не тражаше, њени сродници беху весели што је драговољно отишла. Једна група играча на уж.ету, која се сељаше на југ, узме напуштено дете. Она мишљагпе, да је у детету без родитеља нашла добар лов, али слабачко тело тога детета не могаде изводити мајсторије, које се од њега тражаху. Анђелу морадоше у Б. ови играчи оставити болесну. Једна лсена, која се беше старала за храну играча док су се ту бавили, задрлсала је дете код себе, под погодбом, да ће јој се илатити. Али, кад се Анђела оснажила, а играчи повац не иослаше нити се у опште што о њима чуло, лсена је принуди да у продаји цвећа потражи себи хлеба. Што је заслужила, морала је давати на одулсење, а, ако је било мало, добијала је батине у место бедне хране. Да би избегла батине, прибегла је примеру другарица и — просила. Полиција ју је поново због тога ухапсила, а суд казнио, али шта мари то, она зна да ће се у затвору за њу довољно старати и да ће с њоме човечно поступати. »Једнога даиа за тим... к , завршаваше девојче свој трагични нзвештај о себи, а бледи јој се образи зажарише пламеним румеиилом. — »Али не, оставите ме да не казујем своју бруку. Верујте ми, да ме сећање на то најтежо мучи, ма да сам тако дубоко утонула. Ви ћете већ наћи све у актима; ја сам овде за то, да примим казну, која ми је намењена". „Казне сте се већ опростили; сад ће вам се отворити пут да се поиравите". »Да идем у дом за иоправку ? (< зајеца девојче. »Јесте, у дом за поправку. То није озлоглашена хапсана, које се толико плашите, него завод, у коме ћете се учити принципима добра и љубави ка часном раду, који би вам осигурао повратак у људско друштво. Гледајте на тај дом онако какав је у истини, као на доброчинство, које вам држава чини, не дајући да угинете у баруштинн, у коју сте-залутати". Ан^ела плакаше. Уверење, да се девојче молсе још спасти, беше у мени све чвршће. »Потнишите овде одлуку, којом се дајете у завод за поправку". Девојче се приближи и ухвати перо, које јој уз ов.е речи бејах пружио. Уздхталом руком, метну она на место, које јој показах а испод броја, одређенога за њу као поправтгацу, 133 1" »Како ? Ви пе зиате писати ? »Ие знам . .. нисам ни учила". »Кћи једпог немачког уметника! Сирото, највећег сажаљења достојно дете!" »А докле ћу ја у . . . тамо морати остати ?" »Три године. Може бити н мање, ако се добро будете понашали". „Може бити . . . ? !«

Може бити ? ! — Кад сам од прилике после две године посетио женски завод за ноправку, извештавах се за поправницу бр. 113. »Ах, ви мислите на Анђелу Ф. к , одговори настојница, »она је била једна од најваљанијих девојака, које су наше жалосне просторије примиле. На жалост, она време иснита није преживела и Отишла је на онај бољи свет, где се, по Светом Писму, грешник, који се каје, прима с више славе него деведесет девет праведника". Не могадох а да ми се не покаже гроб Ан^елип. Беше један прост камен у месном гробљу поправног одељења. На њему беше грубо урезапо : 113 + Дирљивијег натписа, у простоти својој, није могла добити хумка, под којом је сирота Анђела нашла вечна мира.

ДЕЦОУБИЦА. ПРИПОВЕТКА Гија де Мопасана. Било је одиста у томе догађају нечега тајанственог што ни поротници, ни нредседпик, ни сам прокурор Републике нису могли да схвате. Девојка Придан (Розалија), дадиља код супружника Варамбо, из Манта, која је затруднела без знања својих господара, породила се ноћу, у својој собици под кровом, а за тим убила и закопала своје дете у башти. То је била обична историја свију децоубистава које су служавке учиниле. Али један Факат остајао је необјашњив. Истрагом чињеном у собн Розалијиној нађена је потпуна детиња оирема, коју је израдила сама Розалија, нроводећи време за читава три месеца ноћи.у кројењу и шивењу. Бакалин, који јој је на залогу давао свеће, дошао је као сведок. Шта више, доказало се, да јој је месна бабица, коју је она известила о своме стању, била дала сва упуства и све практичне савете, за случај, ако би се порођај десио у тренутку када би бабичина помоћ била немогућна. Поред тога, она је тражила у Поасију место за Приданову, која је у напред знала да ће је супружници Варамбо отпустити, јер су били врло строги у питањима морала. Они су били дошли, и човек и жена, мали рентијери из паланке, и присуствовали су седницама, беспи противу те неваљалице, која је осрамотила њину кућу. Хтели су да је одмах виде на гилотини, без суђења, и теретили су је сведочењима пунпм мржње, која су у њшшм устима постајала читаве оптужбе. Грепшица, лепа висока девојка из Доње Нормандије, доста образована према своме положају, плакала је без престанка и ништа није одговарала. Сви су били склони да мисле, да је то варварско дело учинила у тренутку очајања и лудила, јер по свему се дало видети, да је мислила да чува и одгаји своје дете. Председпик покуша још једпом да је приволе иа говор, да је доведе до признања, наваљујући на њу с великом благошћу, дајући јој на знање, да сви људи, који су овде скупљени да јој суде, неће никако љену смрт и да је чак и жале. Најзад, она се реши. Он упита : — Лепо; реците нам сада пре свега, ко је отац детињи? До тога тренутка она га је јогунасто крила. И оиа нагло одговори, гледајући на своје господаре, који су је огорчено клеветали : ч — Господин ЖозеФ, синовац господина Варамбоа. Обоје супружника подскочише и једновремено повикаше: — То је лаж ! Она лаже. То је иодметаље. Председник их ућута и опет рече: — Продужите, молим вас и реците нам, како се то десило? И тада она поче нагло и обнлпо да говори, олакшавајући своме затвореном срцу, свом јадном самотном и смрвљеном срцу, изпосећи сав свој јад пред те строге људе, које је дотле сматрала за пепрпјатеље и неумолшве судије. — Да, то је г. ЖозеФ Варамбо, када је прошле године дошао на одсуетво. — Па шта је чинио г. ЖозеФ Варамбо ? — Он је артилеријски подофицир, господине. Дакле, он је остао два месеца у кући. Два месеца у лето. Ја иисам ни на шта помишљала када ме је он стао иогледати, говорити ми ласкаве речи, а за тим удварати се по васцели дан. Ја сам му се предала, господпне. Он ми је понављао како сам ја лепа девојка, како сам допадлЈИва... да сам ио његову укусу ... И мени се он допадао ... Шта ћете ? ... Радо се слушају такве ствари када је човек сам... са евим сам... као што сам ја. Ја сам сама на земљи, господиие... немам нигде никога коме би могла говорити. .. никога с киме би могла поделити свој терет ... Ја немам ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, никога! Он ми је био као брат који се вратио, када је почео разговарати са мном. А за тим, 'једнога вечера тражио је да сиђемо на речну обалу, да бисмо на само могли разговарати. Ја сам дошла . . . Шта сам знала? Шта сам могла знати?... Обухватио ме је око појаса . . . Уверавам Вас, ја нисам хтела .. . нисам . . . нисам .. . Али нисам могла . . . дошло ми је било да плачем и ако је ваздух био тако благ . . . била је месечина . . .