Полицијски гласник

ВРОЈ 25

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

191

Нисам могла . . . он је учинио што је хтео . . . Тако је трајало три недеље, за све време док је био . . . Ја бих тада ишла за њим на крај света .. . отишао је . . . Нисам знала да сам остала у другом стању . . . Нисам знала до месец дана после... И она поче плакати тако јако, да су јој морали дати времена да се повратн. Председник опет започе тоном свештеника у исповедаоници: — Дете, продужите. Она опет стаде говорити: — Када сам видела у ком се стању налазим, ја известим госпођу Буден, бабицу, која је овде да то посведочи; питала сам је шта ћу да радим, ако се случај задеси без ње. После тога радила сам детињу опрему, ноћ за ноћ, до једног сата изјутра; за тим сам тражила друго место, јер сам добро знала да ће ме отпустити; хтела сам да останем до краја у кући, да бих што више заштедела, јер нисам ништа имала, а требало ми је за моје мало дете. . . — Дакле, Ви нисте хтели да га убијете? .— Ох! никако, господине! — Па за што сте га онда убили ? — Ево за што. Десило се раније но што сам мислила. Дошло ми је у кујни, када сам свршавала са судовима. Господин и госпођа Варамбо већ су спавали, и ја се једва поинем у своју собицу, вукући се уз наслон степеница; и легла сам на земљу, на под, да ие би кварила постељу. То је можда трајало један сахат, можда два, можда три ; на послетцгу, ја га повукох из све своје снаге, осетих да излази, и ја га зграбих. Ох! ја сам била задовољна. Учинила сам све што ми је рекла госпођа Буден, све. После тога метнула сам га на своју постељу! Али и носле свега тога опет ме спопаде бол, страшан бол. Пала сам на колена, за тим на леђа, на земљу; и тако ме је држало можда један сат, можда два, тако са свим сама .... Најзад изађе и друго . . . друго дете . .. двоје . . . да, двоје . . . ! Ја га узех као и прво, и метнух га на постељу, једно поред другог — обоје. — Да ли је то могућно, реците ? Двоје деце ! А ја имам двадесет динара месечно ! Реците, да ли је то могућно. Једно, којекако, могло би се живети скомрачећи . . . али никада са двоје! То ми је памет обрнуло. Шта сам знала? Да ли сам мотла бирати, реците? Шта сам знала? Ја метнух јастук озго на њих и не знајући .. . Нисам могла чувати двоје . . . и легох на јастук. После остала сам савијајући се и плачући до самога дана када је забелео кроз прозор; обоје су били мртви под јастуком. Тада их узех под мишку. сиђох низ степенице, отидох у башту, узех ашов од баштована, и закопам их у земљу што сам могла дубље, једно на једном месту, друго на другом, не заједно, да ие би говорили о својој мајци, када би могли говорити моји сирочићи. Шта сам знала ? За тим, у постељи, дође ми зло да се не могадох дићи. Доведоше лекара који одмах познаде. То је истина, господине судија. Радите шта хоћете, ја сам спремна. Половина поротника чачкали су нос да не би заплакали. Жене, које су биле присутне, јецале су. Председник упита: — На коме сте месту закопали друго дете? Она упита: —- Кој е ? — Та . . . оно . . . друго. ■— Друго је у јагодњацима крај бунара. И она поче плакати тако силно, да је од њенога јецања свима срце пуцало. * И девојка Розалија Придан, би пуштена испод суђења.

ЛОПОВОКЕ ПРОДУКЦИЈЕ. 0 јагодинском Спасовском вашару 189* год. скупише се десетак кесароша на заказано место у лугомирској механи, ноћу између првог и другог дана вашарског. После добре вечере и добра вина поведе се реч о »пазару," како је ко прошао. Они, што су бол>е »пазарили" поделише нешто онима, што нису ништа могли да ућаре. Они пак, који су познати као бољи мајстори, даваху упуства новајлијама, како ће и на који начин сутрадан да оперишу.

Одједном отпоче препирка између Драгише Вељковнћа, званог »Гишице® и Ивана Ђуровнћа »Иванчића.® И један и други доказиваху, сваки за себе, да је вештији мајстору занату. Препирка богме узе озбиљиији карактер, и дошло ,би до густога, да се Срета »Зубан® — стари лопов, не умеша у њихов спор. —• Е добро, — рече »Зубан« —■ кад ни један не уступа, ја предлажем, да се образује комисија, пред којом ће ова два немирна брата сутра да покажу који је од њих већи мајстор. Операције се имају изврглити у присуству комисије. Пристајете ли ? — Пристајемо, •—■ рекоше сви као из једног грла. По приста.нку оба противника, састављена је комисија од овихлица: председник »Зубан«, потпредседник Милан »Крал>евчанин, (< чланови: Љуба »Камба«, Ферко и л Маснопута. 1( Председник предложи да се мало проспава и одреди шиљбока да их пробуди тачно у 3 сата. Сутра да се растуримо свак на своју страну, а тачно у 3 сата по подне да се састанемо, ми, чланови комисије и парничари, код Костине шатре на вашару — заврши »Зубан.® Тако је и било. * Сутра дан у уречено време и на заказаном месту састаше се сви чланови п оба парничара. Председник, који последњи до^е, пређе одмах на ствар. — Видите ли оног сељака у чистоме руху, што иде овамо — рече „Зубан" и пружи прст на једну страну. Сад је продао волове за 40. банака. Новци су му у џепу од гуњчета на левој страни, увијени у једну хартију. Он је из Н а зове се Неша. Ко ће од вас два иарннчара да му их извуче из џепа? — Ја, рече »Иванчић.« —- Ја ћу, готово у исти мах рече »Гишица.® •—■ Нека иде »Иваичић« — рече »Зубан«, — а ти ћеш »Гишице® другоме после. »Иванчић« и не сачека да »Зубан® доврши, брзо се упути сељаку. »Комисија® је пажљиво сваки његов покрет пратила.

— 0 здраво чика Нешо ! Како си шта радиш. — 'вала Богу, како ти дијете — одговори Неша — загледајући га, као кад се човок прибира и не може да се сети ко је — Ама, Бога ти, како се зваше онај ваш нредседник, а? — Милован.... — А јес' Милован, Милован.... —• рече »Иванчић. 0 Ама имам да му предам једно писмо, шта ли беше, не знам ни ја. Молио ме мој кум Стојан из 11. да га по1ражим. Ја продадох волове па морам кући. Молим те да му даш ово — и ту »Иванчић" извади једну хартију увијену као писамце, па је пружи Неши У магновењу кад је ча-Неша примао писмо, „Иванчић" му поверљиво стаде шапутати, шта треба да каже председнику Миловану, употреби прилику, те му извуче завежљај с новцима. Шта је даље било са ча-Нешом, то лопови не знају да кажу ★ * * — Браво, браво, »Иванчнћу®. Ти си показао да си одличан мајстор — рекоше му чланови »комисије®. — Сад је на тебе ред, »Гишица® —• рећи ће председник »Зубан«. — Ти ћеш . . . — Ја ћу сам наћи шта ћу — упаде му у реч »Гишица® чисто љутит и као завидећи слави »Иванчићевој«. —• Јест, ја нећу да ми се каже ни како се ко зове, ни одакле је, ни где му је кеса, а кад већ као неки испит полажем, нећу ни на стара човека да ударам. Имајте само на уму, да -је реч и препирка била о вештини. Према томе, мислим, да на оцену неће утицати ко већу суму новаца украде, но ваљда, ко на бољи и вештији начин крађу изврши? •— Тако је — потврдише сви »чланови комисије". — Е, лепо, видите тамо оног сељака што води дечка за руку. Њега одређујем за, жртву. Он, како иде, има да прође право поред вас. Ја полазим да покаж,ем шта знам. Извршићу операцију у часу, кад буде пред вама. — 'Го рече и оде. »Чланови комисије«, ставише се у положај да осмотре радњу. С леве стране иде сељак умереним ходом, водећи дечка (ваљда сина) за руку. С десне стране »Гишица« измакао се