Полицијски гласник

ВРОЈ 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

207

се старати његови саучесници , а они су били опет све његове слуге. Покрадени предмети, који су се састојали увек из са свим лако преносних ствари, украса и накита, тајно су изношени из земље и преко вештих прикривача велике интернационалне дружине лупежа, којој ирипадаше Џек Хери као најзнатнији, иретварани у новац. Ту је објашњење, како су и изашто сви наши напори за проналазак зликоваца дотле остајали без успеха, па бисмо, може битн, још и даље имали доста врло непријатних часова, да једна реч сезам није неочекивано решила тешку загонетку.

Д Е Т Е (из ЗАБЕЛЕЖАКА ЈГДНОГА ПОЛИЦАЈЦА) Неко закуца на вратима моје канцеларије, и висока, лепо одевена госпа ступи пред мене. Са собом је водила једпу девојчицу од својих нет до шест година. И нехотично ово ми дете паде у очи. Било је ванредно лепо. Имало је крупне, црне очи, а дуга плава косица у коврџама спушта се пиз рамена. На обрашчићима се огледаше очевидно здравл,е, а мала румена усташца беху некако упорно испућена, што му даваше неки достојанствен и озбиљан изглед. Ну, ко би се загледао у то лице, приметио би на њему и неку потајну тугу. Очи беху сањиво и уморно иолусклопљене; нотајна модрипа разлила се по јагодицама, а испод очију познаваше се трагови скорашњих суза. Госпа ириђе мени. »Имам ли част говорити са господином Н. Н.,- писаром Управе града Београда ?« Одговорих да сам ја тај, а госпа настави : »Ја сам супруга Мијаила Мрчића, начелника среза с—ког. Мој муж одговара за некакву утају, и комисија је тражила да се спроведе овамо код вас у Управу. — Он је пре три дана овамо спроведен, па би молила да ми дате дозволу, да се могу са њим састати. Жандарми ме к вама упутише и рекоше ми, да ви издајете потребну дозволу." Бејах у малој иеприлици. Радо бих јој захтев испунио, али ие могох. Управникова је наредба гласила, да се притвореници могу с родбином састајати од једаиаест до дванаест часова нре подне, а сад беше тек десет часова. »Госпо«, рекох јој, »извините ме, али ћете морати мало причекати. Време од једанаест до дванаест часова одређено је за састанак с притвореницима. Таква је наредба и важи за све без разлике. к Она погледа уплашено у дете, које је узверено иосматрало час мене, час своју матер ; поћута мало, па онда започе шапатом: »Та ја могу и причекати, него не зпам шта }.у са дететом ?. Као да осећа сву несрећу која нас је снашла! Уби се лепо за оцем. Њега више воли, него мене... Јединче нам је, па га је размазио, иа сад мука! Од кад је он овамо спроведен, оно нити шта једе, нити сиава. Неирестано за њим тугује и тражи га. Жалост гледати! Ноћас, сву ноћ, није језика увукло !...« »Па куд је све прошло, и сат времена није баш меого;® рекох ја. »Моћи ћете ваљада за толико да га заварате." »Та... покушаћу", развуче она, „шта могу друго ?" И пође. Али не беше још ни до врата дошла, а дете врисну колико га грло доноси: „'Оћу тати... Где је тата?.. Мамо, где јетата?.." Загрцну се и поче се давити од сплне туге. Неки модри колутови избише му по лицу, а очима стаде превртати. „Тата, где је тата ? с( Мати га брже диже у наручја, и стаде га рунцем трљати по слепим очима, а ја викнух жандарма да одмах донесе воде. Шта сад да радим ? Познавао сам сву строгост и непопустљивост управникову, па како да се помогнем? Тај стари иолицајац неће да зна ни за какве изузетке. Наредба је, наредба, то је његово начело. Нека цео свет пропадие, наредба се не сме обилазити. А опет педавно је било још и неке злоупотребе у састанцима са иритвореницима, иа га је то направило тврдоглавијим и постојанијим, него што је. Имао сам о томе искуства... Али оно дете? Умире да би само видело свога

оца и ја ту не могу ништа помоћи. Осећам сав његов бол, и морам да се правим стена. Џаба ти и такве службе! У зло доба сину ми згодна мисао. Од десет часова сви се притвореници пуштају »на шетњу" у аисанско двориште, па ће се дете, ваљда, умирити кад види свога оца. А са прозора се лено види све у дворишту. »Госио," рекох обрадован забуњеној матери, „можемо се још помоћи. Дете ће се, вал^да, умирити кад види оца. Он је у дворишту и моћи ће се видети одавде с прозора". Она сину од радости и захвално ме погледа. »Хвала вам, господине; да иокушамо ! (< За тим се окрете детету : »Ево, тате, чедо моје ! Ево ; хајд'мо овамо.® И дете се од једном умири и ућута. Погледа сузним очима око себе, али кад угледа само мене, поново врисну: »Није то тата! Ја 'оћу тати." „Па није то тата, чедо моје, то је чика. Тата је у башти! Хајде да га видимо ! с< И она нагло притрча прозору. У авлији беше тада више од тридесет осуђеника и притвореника. Имало их је почињући од најокорелијих коцкара, па до неких бивших виших чиновника. Неколико озбиљнијих људи шетају заммшљено горе доле : а три коцкара удесили »јаниџајас«, па се весело. прескачу и грохотом смеју. Тамо опет један трговчић прикачио пеком чичи јагњећи реп. па се уби дерући : »Уа, стари, уа! 'оћеш и сад јагањаца," Мора, да овај чича испагита за крађу јагањаца. »А, ено тате«, теиала је јадна мати. »Гле, гле, тамо пуно, пуно људи, на ено и тате. Тата, ево твоје бебе, ево твоје Косе ! Она је добра, иа слуша. — 'Оди тата, овамо. 'оди.' 1 И сам приђох ирозору. Али као уз пркос у тој шареној гомили ие беше онога, кога ми тражимо. У заман гледамо нанрегнуто и нервозно. Међу тим дете је било потпупо мирно. Радознало и весело гледало је кроз прозор, а обема ручицама добоваше по окнима. Само се једном окрете матери и загледа се у њу дубоким погледом, погледом, који пита; па после и опет посматраше по дворишту. »Ово је баш чудно", прошапутах. »Нигде га нема. Мора да је где у сенци од зграде, или... <( Госпа ме уплашено прекиде: »Да није болестан? 11 замуца. »А, није (с , »ја бих вам већ казао. Него, можда, није хтео да излави. Непријатно је то.... (< Госпа пагло саже главу и убриса две крупне сузе. У тај мах и дете заплака. »Где је тата? Тамо нема тате! (( Зазвоних и жандарм уђе. »Трчи доле и реци господину Мрчићу, — знаш оном капетану, — да стане на сред авлије, да би се могао одавде видети. Кажи му да су му ту госпа и дете, па хоће да га внде. Одмах, живо ! (( Жандарм отрча, а дете ме нажљиво гледаше. Беше за часак ућутало. За тим метну прстић у уста и ослушкиваше. Ја приђох прозору и отворих крила, а у том се појави и господин Мрчић. Но, хвала Вогу ! Ви ми лакше. И још и не изрекох »ено тате ! (( а дете пљесиу радоспо ручицама. Беше угледало свога оца, па жељно закликта_: »Тата, тата! Ено мога татпце, зик, тата зик ! (< Па како се трже матери из руку, у мал' не излете кроз прозор... Како се несрећни отац осећао, не умем описати; али ја бејах ганут до суза. Оно »тата, тата, <( у душу ми је продрло. Тек да заплачем. За то се брзо окретох и побегох од прозора. Мој ме је старешина, управник, и иначе звао »лирски полицајац", па је еад само требало да ме види и да плачем. Детињој радости не беше краја. Смејало се, подигравало, тапшало ручицама: а после отпоче да певуши једно развучено: »Тата, татице, 'оди овамо. с< Али и то не нотраја дуго. Од једном напући усташца и сакри лице у материна недра. »Мама«, заплака се полако, »мене тата не воли. Неће да дође овамо. (< Тужније ништа до тад не чух. Глас, којим је то изрекло, гушио се у очајању.