Полицијски гласник

БРОЈ 30

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

229

* * * Кад је мрак увио престоницу, пријатељи »лепих вештина" већ су били на окуну код »дивљег ждребета«. У маленој ониској собици, са једним прљавим прозором, што гледа у двориште, кроз дувански дим могло је оштро око опазити н нознати лица старих, окорелих и извежбаних лопова, копкара и кесароша београдских. Ту су се они код »дивљег ждребета« скупљали на разговор и састанке; одатле су они чинили излете и полазили у лов ; ту су они доносили и остављалп плен и »зараду" своју. Ту су они скупили се и заказаног вечера да већају о подели »зараде на инжињерским радовима." Кроз бледу светлост лампину што је осветљавала ова мрачна лица дајући им још тајанственији изглед, понајвише је падао у очи „тајни полицајац«. Он је се одвајао од друштва поред осталога и оделом, јер је био госпоцки и уљудно одећен, а и понашањем, јер је врло достојанствено шетао по соби и важним гласом питао свакога по нешто. Питао је што не долази Пера »Гарда«, а „Шурко" му одговори. — Он је од јутрос, то јест од ноћас у »шатронџи« (апси). Отишао мало да се види са овим нашим управииком, кажу нешто га онај воле, па га звао ноћас на једпу »каву®... Кад изнесоше кланове готово сви прснуше у смех. — Замислите људи, и на овоме да зарадимо хиљаду динара, е то је заиста којешта! говораше иронично кавеџија Тоша звани „дивље ждребе". А 11[урко му се унесе у говор. — Шта се ти разумеш у те дрвенарије. Ти ниси ;в Фахман«. Ја сам на једном писму једне удовнце, некадање саветниковице зарадио преко две стотине динара. — То је пгго свет воли литературу. — Наравно ! Шурко опег узе реч и поведе понова говор о плановима. — Дакле, господо, ја мислим ред је да мени припа.дне највећп део, јер ја сам узео собом те хартије и донео их. Да их ја нисам понео, од тога не би било ништа. — Не би врага. Понео би их ја, додаде Лаза. Чудна ми чуда: донети хартије! А молимлепо: ко је пронашао стан инжињеров. ко је пронашао да је он у бањи, па онда ко је припремио земљиште за операцију, ко је отворио кућу и најпосле ко је обратио пажњу на папире и казао да и они вреде бар педесет гроша? Ко је све то урадио? Ваљада ћу ја бити пречи од Шурка, којијебио обичан амалин, те је само пренео ствари из куће овамо. Дакле, ако ко баш заслужује да буде највише награђен за свој труд и рад, онда, без сумње, на прво место долази моја маленкост Кавеџији је било криво ово отимање о првенство, а њега запостављају. ■— Слабо бога ми! викну он. А ја сам овде мачији кашаљ. Шта велите. Тоша је овде шипка уз бубањ, пети точак у колима. А да нема мепе видео бих вас како би се провели и како би вам операције испадале за руком. »Тајни полицај« је био љут; ова распра га је непријатно дирала ; ова саможивост ортака вређала му је »чувства« и он се трудио достојанственим тоном да их измири. — Та то нема смисла, господо, да се лудачите и отимате о првенство. Ако когод овде што важи, ја, без претеривања, највише важим, па оиет нисам толико себичан. Јер ја рачунам да ћемо ваљада имати још какву заједничку операцију да изведемо. А што се тиче ових хартија и зараде на њима ја мислим да заслуга прииада свима подједнако. Али овде није то главно; главне су паре. Паре треба за њих добити. А ко ће то извести? Ко ? — Ти ! рекоше сви у глас. — Ја, дакако. И ја сам, као што вам је познато, то унеколико испословао. Постао сам »тајни иолицајац«, да би их што скупље могао продати. У осталом идеја за све ово, као и њено извођење мора се једино мени у заслугу уписати. Шта дакле да се препиремо: поделићемо лепо хиљаду динара, којих будемо добили за ове лудорије, а, толико је, од прилике сам инжињер обећао, а ако падне који грош више, у шта ја јако сумњам, онда допустите, да то буде мени на путни трошак... пристајете ли. Друштво се брзо договори.

— Пристајемо. »Тајни полицајац" узе цртеже и планове, сави их брижљпво и при поласку, опраштајући се, обећа да ће кроз осам дана, сам лично доћи на исто место да поделе зарађених хиљаду дннара. * * * Инжињер је ликовао од радоСти прегледајући своје цртеже и планове, на којима је скоро две године брижљиво радио и благодарећи »тајном полицајцу«, коме је дао три хил>аде динара за труд и цртеже, припремао се да скорим отиочне лодизање гра1,евине. Једнога дана, годину и нешто више после свега, пошто се велелепна грађевина, дело руку његових већ високо дизала украшавајући српску престоницу, инжињер једним особитим грађевинским иослом оде у Управу града Београда. Прелиставајући једап албум са многобројним ФотограФијама, на једаипут му се поглед заустави на једној слици. Управник погледа значајно у инжињера а овај упре прстом у слику. — Управниче, овај вам вреди пара. Управник ногледа слику. — Аха.... позната тица. Муке нам задаје. — Како?... Тајни полицај, па муке задаје ? — Какав тајни полицајац ? чуди се управник. — Па овај овде... — Хахаха... та то је Игњат Игњатовић.... — Полицај... — Какав полицајац тајни... Нгњат Нгњатовић један од најпрепреденијих лопова и варалица, кесарош и коцкар нрвога реда. чувени Пгњат Игњатовић »Земунац«. Од куд ви њега да познајете? Инжињер чисто блене у управника и не може да дође себи од чуда : кад се мало иримири он лепо исприча догађај у бањи и историју својих цртежа.... — ■ . П 0 Т Е Р А. Сава Радиеављеви^ из Сибнице, округа моравског и Јоваи Станимировић — Стојимировик из Липа, округа подунавског — осуђеници београд. казненог завода, побегли су 7 т. м. из Беле-Реке, где су на раду били. Сава има 36 год., висок је, крупан, смеђ, има кратке густе бркове и велики нос. Јован има 25 год., средњег је стаса, црномањаст, округлих образа, бркова малих, ретких. Од одела однели су собом по два пара кошуља, по један гуњ и ио једну капу осуђеничку. За одбеглим осуђеницима наређује се живо тражење. Пронађене треба стражарно спровести управи пожаревач. казненог завода с позивом на Бр. 1887 или Управи гр. Београда с позивом на Бр. 15.855. Стеван Милановић из Кличевца, окр. пожаревачког, осуђеник (Бр. 2073) београдског казнеиог завода, побегао је 9. <јв . мес. у у вече са рада из Добричева. Стеван је осу^ен иресудом првостенен. суда пожаревачког под 25 Фебруаром пр. год. № 5714 на 8 година робије, зато, што је ноћу између 13 и 14 новембра 1896 год. у друштву са Станојем Ђорђевићем и Живојином Јовићем из истог места, извршио опасну крађу Павлу Сганковићу из Кличевца, и том нриликом и на овога и његовог чобанина пуцао из револвера у намери да их убије. Наре1)УЈе се жива потера. Пронађеног треба стражарно спровести управи београд. казненог завода с позивом на Бр. 4074. или Управи града Београда на Бр. 15.849.