Полицијски гласник

«

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 233

БРОЈ 31

није трговац, да стоји у обавези, да донет мираз и спрему мора по ирописима трг. закона, објављивати преко званичних новина. Ако суд нађе да треба његова властодавка, допуно да се закуне она ће то учинити. Тражи 40 динара трошка. Заступник тужиоца оста при својим ранијим наводима, да се у овом случају својина не може доказивати сведоцима и тражи, да суд његове наводе законом цени и тужитељицу од тражења одбије. Тражи 50 динара трошка и дангубе. Сведоци су заклети на своје исказе. СудсЈки разлози. Испитом испитаних сведока тужитељица је своје тражење до велике вероватности довела и за то јој се има допуна заклетва доеудити. Наводима туженог, да испиту сведока нема места, не може суд ноклонити пажње, јер је вредност спора испод 200 динара, што се сведоцима доказује, и суд ценећи њихов карактер мора да им поклони своју веру. За то суд оиштине мионичке на основу § 6 и 13 грађ. судског ноступка. Пресуђује Да се попис стављен начелником среза колубарског, по забрани Милана Јовановића са ствари тужитељице Милице скине, и то са 2 гвоздена кревета, 2 душека, 2 јоргана, 4 јастука жанилска, 6 јастука нерјаних, 3 ћилима, 1 шиФонера, 1 ормана са четири Фијоке, С столица од трске, 1 астала нолитирана, 1 огледала са златним рамом, у вредности 187динара, и да се исте предаду на слободно руковање тужитељицн Милици. Тужени Милан да јој плати таксу 6-40 динара, и да јој плати на име спорних трошкова и дангубе 6 динара, а тако и сведоцима Марку, Милану и Живку по 2 динара дангубе. Пресуда јавно одмах саопштена парничарима. Од суда отпнт. мионичке 6 априла 1898 године № 620. у Мионици. Председник суда Деловођ М. Мојић Ј. Симић. Судије А. Марић П. Маричић. N6 Заведи белешку у протокол пресуђења.

03 ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. П. Јо&ановића). 8. САРДИНСКИ ВРАЧ — Што гледаш тако мргодно ? Зар не знаш да зле очи могу бити несрећне по дете ? — Несрећне? Света Богородица нека чува твог малог анђела од сваке несреће, Комаре Лучија. Али.... и Анета застаде, дубоко .уздахнувши. — Тебе као да нешто много тишти, сусетко. Неиојмљиво. Млада и лепушкаста женица као што си, тек две године како си се удала за најкраснија момка у селу. — Већ две године и.... Анета узе у руке главу мушког детета, црне и коврчаве косе, које сусетка у наручју држаше, па жудно пољуби детиње чело. — Ах, сад разумем. Бог те није благословио нородом. Дуго ти је ваздан уз иреслицу, док је Ђорђе преко дан по иослу у пољу. То је, наравно, рђаво, тим горе, што ти за то ниси крива. ■— Шта хоћеш тиме да речеш, комаре ? — Боасе мој, што се одавно већ прича на кладепцу. То је теби учињено. — Учињено? Па ко ми то учини ? Сусетка опрезно погледа у наоколо. — Ко ће други него ВолФанго,'врач.... брзо за тим шану јој. — Није могућно! — А за што да није могућно ? Зар није он на те бацио око. — Иди одатле, грбава веро! —■ Та ми сви знамо, да си више волела краснога Ђорђа и да ти је он био пречи. Али се Волфзнго заклео, да ти се за то освети. Сад ти трпиш од његове пакости.

— То не могу да верујем, комаре Лучија. — Мораћеш веровати. ВолФанго је врач. Доказао је више пута, да може велико зло учинити и уклети коме што. За то буди паметна, говори с мужем својим; може бити испашће му за руком умолити врача, да дигне своју злу вољу. На тај савет Анета је само вртела главом. При свем том једва је дочекала Ђорђа да се из поља врати, те да му још на вратима са сузним очима исприча, шта је дознала од комаре Лучије. Ђорђе пољуби женицу и преклињаше је, да таком лудом брбљању не верује. Али он не би био Сардинац, кад би и сам себи то одмах избио из главе. Да је ВолФанго важио као врач, ни њему не беше тајна; а да ВолФанго није волео њега, искусио је више него једанпут. Еле, он хтеде да чека на прилику, да са њим озбиљно говори. Какву прилибу? За што још чекати ? И још исте вечери упути се ка ВолФангу, чија колеба беше у једној гудури изван села, у шуми. Нађе га нсиред колебе, где справљаше бмче, да хвата тице. — Море, ВолФанго, је ли истина да, си ти врач ? — Људи веле, пошто познајем моћ трава и језик тица у шуми. — Али људи веле и то, да си ти узрок што порода немам. ВолФанго се подругљиво насмеја, па додаде: — А зар би ти милије било, кад би се иротивно говорило ?! Ђорђе се маши ножа, који за појасом ношаше. — Језик за зубе, несрећниче! ВолФанго скочи и беше готов за бој ножем, којим је радио свој посао, за тим рече: — Охо, младићу, ако хоћеш тако са мном говорити, брзо ће бити крај. Махни се ножа, врачу ; знам други језик, који ће ти боље годити. Види овај златник; нека твој буде, ако дигнеш чине с моје жене. ВолФанго халапљиво погледа на сјајан златник. У души његовој наста за мало борба. Лакомство надвлада жудњу за осветом. — Такав разговор заиста ми се више допада. Не знам да ли ти жељу могу испунити; то зависи од виших сила. Ако смеднеш покушати, наћи ћу те у поноћи на стени БеФаниној. — Ове ноћи још? — Тако је, месец стоји како нам треба. Собом ћеш понети једно бело ланено платно и две воштане свеће. — На што то ? ■— То је још тајна. Да те није страх ? — Страх?! насмеја се Ђорђе, па десиицом ухвати за свој нож и додаде : — Дакле, у поноћ на стени БеФаниној. Али тешко теби, ако ме напустиш. И, не рекавши му збогом, окрену се и оде кући. — Стена БеФанина, трњем и папратом пола покривена, бђше у једној тужној иустињи. Прича се да је ње било и за време Римљана и да је служила као жртвеник. Доцније је ту стену држала вештица БеФана, и на њој су је, нарочито у бурним ноћима, виђали у бело увијену. Тешко човеку, који би био несмотрен да јој се приближи; животом би својим платио тај луди корак. У народу се то веровало и сваки се клонио те околине. Мало пре ноноћи стиже Ђорђе крај стене БеФанине, са једним замотуљком под пазухом. Са плавог свода небеснога, звездама испуњеног, светлео је месец иуним сјајем и своју сребрну светлост изливао по свој околини. Од ВеФане, дакле, која се бојала сваке светлости, па и месечеве, могао је човек бити сигуран. Па ипак није могао Ђорђе потиснути неко језиво осећање, кад у сенци силне стене виде неку нрилику, где чучи. — Ко је ту? упита он и трже нож. — Један пријатељ злих духова као и сам што си, одговори смејући се ВолФанго и скочи. Јеси ли понео што сам ти поручио ? Ђорђе размота замотуљак и баци му платно и воштане свеће. — Ево ти, хајде само брже! — Не може друкче, него како сам научио. Имаш ли какву пушку код себе? — Немам пушке, нож ми је доста.