Полицијски гласник

БРОЈ 31

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

235

Зазвони. Унутра уђе пандур Влајко, отресит и снажан момак. Одслужио је свој рок у војсци, па је у њему оличена сушта дисциплина. — Заповедајте, г. капетане! -— Ти си из ...? •— Јесам г. капетане! — Ама, они твоји сељаци и ...пољци опаки су људи, а? — Опаки, г. капетане ! •— Хоће да пресрећу путнике ? — Па, можда и хоће. Има их свакојаких... — А хоће и да прекољу ? — Не знам, г. капетане, јер нисам ништа о томе чуо ? — Добро, добро, зиам, тако те тек питам... Подај овај акт Пери практиканту нека га заведе и распише свима општинским судовима, па га одмах мени донеси. — Разумем, г. капетане! Пандур оде, а капетан се удуби у своје мисли. Њега је у тај мах занимао тај догађај, јер беше таман и нејасан. У њему не беше ни зрачка светлости. »Павле се из Д... преко вашег среза кренуо за К... и ту му се траг изгубио <( , понављаше неколшсо иута. Ама где, на коме месту и у које доба, то ие стоји у овоме распису. Срез је мој истииа мали, али се по неколико сахата протеже са свију страна. Збиља! Пут за К... води у правцу ...ука и ...поља Тако је... А онај... калауз?... Хм... хм... Зазвони... Унугра уђе други пандур. — Има ли ко да чека на пољу? Ч. •—■ Има неки да иотврде »облегације®; а ту је и отац Ника. — Нека уђе отац Ника , а те друге људе упути код Цветка писара да он сврши шга треба... — Разумем, г. капетане... Пандур отвори врата и пропусти унутра оца Нику. То је свештеник озбиљан и образован. 0 стварима у опште говори објективно и са иуно разлога. — Помаже Бог ! Како сте ? — Хвала Вогу. Ви синоћ стигосте из Београда ? — Синоћ... — Шта има тамо ново? — Ништа... Београд други Вавилон. Света пуно... Збиља, донео сам вам Тасину књигу : »Шивот за динар". Красна ствар. Пуна интересних ствари... Бадава, Таса па — Таса! Пун драгоцена искуства, он нам је нружио неоцењив материјал за размишљање. Његове приче пуне су интересних слика, које су оцртане верно и уметнички. Свака је психолошки снимљена, и опет свака за себе представл>а један беочуг на ланц-у, који се протеже од оних одвратних механа и уџера па до казамата београдских... — Са свим тако... — Па онда, настављаше даље отац Ника, престоница паша данас је град са многобројним насељењем ; управо, она представља стицај свију народиости... Па зар оида не треба радити, да се београдска нрефектура удеси онако, како је то код напреднијих народа? — Имате ираво... —■ Но, о томе други пут. Дођох да вам кажем, да сам издао налог свештеницима, у погледу опсла оних, који умру од великих богиња... — Врло добро. Ви сте увек били оличена тачност... рече љубазно капетан. —■ Хвала на „комплименту.® А сад, збогом! Треба да одем у поље... Тамо имам да исповедим једног мештана... На умору је.... Чудновато ! Веле да му је сестра месечарка —■ и да је ока узрок његове смрти.... Отац Ника оде... Капетан није ни узео у обзир свештеникову напомену о месечарци. Тако пгго дешава се и код људи и код жена... То је ствар науке, а њоме се специјално није могао капетан бавити. Њему је требало оно, што је једноме полицајцу преко нужно. Судску медецину пажљиво је проучавао и у томе је доста знања стекао... у служби је био пажљив, тих и миран. Паравно, да је по кад-кад излазио из оквира своје хладноће, али то само онда, кад пред собом види тврд, одлучан, зликовачки карактер....

Врата се отворише. У канцеларију уђе Влајко пандур носећи распис начелника среза Р. са још једним писмом. — Расиисато је, рече Влајко, предавајући распис, а ево писмо, послаб је „председник« онштине нољске. Капетан узе запечаћено иисмо и окреташе га у руци. —■ Ко га је донео? ■—• Два дечака.... Капетан отвори писмо и поче на глас читати: „Начелнику ср. Н. „Шаљем учтиво г. Начелнику у ирилогу под -ј. нож, што су га нашли код »Пропасти" внше ....поља, Жика и Мика чобани из нашега села. У прилогу под -ј 2 шаљем и оба чобанчета на даљу закону уиотребу, јер се види да нож није био у »притежању® каквог нашег сељака, већ каквог јабанџије — трговца, или тако нешто... на пример".... Бр. 200. 17. августа 188* год. (М. II.) Председник суда ....поље Стева ПериК — А где су ти дечаци ? -— 'вамо у »конку«... Носе и нож о коме вели кмет у томе иисму... — Пусти их уиутра ! — Одите 'вамо, викиу Влајко, отварајући врата. У канцеларију уђоше два дечака. Плашљиво стадоше код врата гужвајући у рукама своје шубаре. — Шта ћете, децо ? упита их благо капетан. Овај благ, мек глас охрабри дечаке. Један од њих крочи ближе и рече: •— Цас је кмет 'вамо упутио. Вели, идите капетану и предајте му нож, а ја сам му већ писао.... — Нож ? А од куд вам тај нож ? ■— Знаш, ми чувамо овце гдре у брду. Јуче смо се са стоком навратили до оне велике »Пропасти", хеј тамо, више села! Једна овца баш дође близу »Пропасти.« Тражи ђавола да иадне унутра! Потерасмо је са тог опасног места. Таман ја да заобиђем око »Пропасти«, а оно запех ногом о нешто у трави. Био је то „чкаљ" г. капетане ! Здравља ми баш прави »чкаљ« ! Ама тик њега у падини спазих овај нож! Леп нож! Прави турски, славе мн! Ево, впди. Само не знам, чији је? И наш кмет вели, да наши сељаци не носе овакве нозкеве. Мора да је каквог »јабанџије«... У његовој глави сину једна мисао. — А где сте нашли овај нож? — Кажем ти, код »Пропасти" више села... — А је ли дубока та »Пропаст« ? Оба се дечка иасмејаше. — Па дабогме, рече онај други угушујући смех, те још како дубока, па јој не видиш дна! Хе, колико пута бацимо ми унутра камен, а оно хуји, хуји, као да ђаволи неки из ње говоре. Камен се и не чује кад падне доле у бездан. Кажем ти, тако је дубока, да јој не би доватила дно ни она највећа бандера од телеграФа, крста ми... Лепо, децо, лепо, рече капетан иа се окрену Влајку. Кажи г. Цветку да ове дечаке о свему овоме преслуша. Не бојте се, децо, ништа. Неко се зар одмарао тамо го.ре, па је заборавио свој нож.... Дечаци се погледаше. — Зар одмарао, онде ? рече онај први. Ама ко ће да се вере и на онај крш без нужде? Најпосле, кб зна, молсе и то бити... Дечаци изађоше с пандуром из канцеларије. Оста сам капетан. — Чудновато, рече тихо капетан посматрајући пажљиво нож. Слаже се потпуно са онисом у овоме распису. »Кратак, усарачен са белим корицама", са свим тако... Један ми је важан доказ у рукама. Ама, леш, где је леш ? Па оида, ко су убице, јер нема сумње да је овде извршен злочин ? Ал' полако, само полако... Не сме се ништа преухитрити. Злочин је вепгго изведен. Зликовци мора ч да су препредени и лукави. За тим узе пред-а се распис и на полеђини његовој на' писа ову кратку наредбу : Ђ Потиисати ће сам ово дело извидети ослањајупи се иретходно на ироиис § 51. крив. суд. иостуака.« Начелник ср. Н. д. То беше све.