Полицијски гласник

БРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

253

мер осталим осуђеницима. Та нисам ја, ваљда, Тимо, тако покварен, да не могу мислити о поиравци. —- Ниси, Илија, ниси. Можеш ти још бити честит човек. — Дај Боже, одговори Илија и оде у апсану. На три дана после овог разговора, апсанџија Тимотије и помоћник му, каплар Аксентије, вечераху у њиховој соби и разговараху о појединим апсеницима. — Вала, г. наредниче, чини ми се, да нам није овог Илије, по осталим могли би и дању и ноћу бити у вароши. — Није ни он тако страшан, капларе. Извикали су га миого. Он у ствари има добро срце. Последњи залогај хлеба у стању је поделити с човеком. ■—■ Не дао Бог, да он са мном дели хлебац. Далеко му лепа кућа. Ја му никако не верујем. — Манимо се тога, пресече га наредник. Идем ја мало до куКе; једно ми је дете нешто слабо. Тп остани о'вде и добро пази. Немој да се деси што год за време мог осуства. — Не брините ништа, г. наредниче.

Кад се , сутра дан, око 5 сати из јутра, апсанџија Тимотије вратио у Управу, имао је шта видети и чути. »Ћорка« развал^ена, Илија и онај притвореник , који је с њим био затворен побегли, а у његовој соби седи дежурни члан са једним писаром и дежурним официром и саслушавају каплара Аксентија. — Па добро, капларе; кад велиш да си спавао овде у овој соби , онда помисли и сам је ли могуће: да они пробију овако дебео зид, отворе прозор и утекну, а ти од свега тога ништа да не осетиш. ■— Једини Бог, г. члане, сведок ми је, да сам, на несрећу моју, ноћас спавао као заклан; да ништа нисам осетио, а још мање, да сам имао каквог удела у овом бегству. Та за Бога, г. члане, видите, разбојници су и мени однели све што"сам имао. — То не значи ништа, капларе, пресече га члан и шану нешто дежурном оФициру, који одмах издаде заповест, да се каплар разоружа и води у затвор. Апсанџија Тимотије стајаше на уласку собе, и готово песвесно посматраше шта се ту ради. Тек кад му приђе дежурии официр и отпоче му отпасивати сабљу, покуша и он да нешто каже, али му реч заста у грлу. — Водите га, рече оФицир жандармима. — Немојте га затварати заједно с капларом, додаде члан. Зликовачка душа Илијина ликовала је и овога пута. Наредник и каплар страдаше на правди Бога. Каплар Аксентије имао је да захвали само своме тврдоме сну, што је оне ноћи остао жив. Као што се доцније од њих самих сазнало, кад су зликовци иробили зид и ушли у собу, у којој је спавао каплар Аксентије, Илија је са ножем у руци стајао над кре-

ветом капларовим, сиреман да га закоље само ако се мрдне; његов другар је за то време купио по соби све што је било од вредности. Каква велика дрскост; каква луда срећа? Велика потера, која је за одбеглим зликовцима одмах дигнута по Београду и околини, успела је само да у једном винограду на топчидерском брду нађе окове, којима су они били оковани. Зликовци су са оковима на ногама прошли кроз целу варош и чак на Вањици нашли су једног Циганина, који им је скинуо окове. Да не би окови приликом хода звецкали, они ау их добро увили парчетима од хаљина и крпама. Само паклени дух Илијин могао је смислити и извести овако дрско бегство. Година дана колико је Илија овога пута у бегству нробавио, направила је од њега светскога разбојника и лопова. Пропутовао је целу Аустро— Угарску, Румунију, Бугарску, Грчку, Турску па чак и Италију. Илпја је у свима тим местима остављао трагове свога зликовачког генија. Његова нојава у Бечу као свештеника и учестано разбијање јувелирских радњи, узбунило је целу бечку полицију. Док сваки кутић Беча би претресен да се пронађе »сумњиви српски поп к , како бечлије назваше Илију, —■ дотле он већ беше узео под закуп један од првих хотела у Букурешту. Са пасошем, који је гласио на име »Новице Костића«, а који му је за ово бегство нарочито спремио његов друг и саучесник Михаило Савић, тадањи старешина еснаФа пиљарског у Београду, — Илија је готово посве .дневно, одлазио у српско посланство у Букурешту, те примао новац и писма, што су му слали јатаци из Београда. Служитељи и млађи чиновници иосланства, беху веома предусретљиви према Србину, који држаше први хотел у престоници румунској. И смешно и жалосно! (свршиће се)

ИЗ ОТРАНОГ ОВЕТА АНТРОПОМЕТРИЈА У НЕМАЧКОЈ Констатовање идентичности код злочинаца путем антропометриским од стране појединих полициских управа у Немачкој показало је толико успеха, да се с правом сме тврдити, да је тој установи осигурано већ и јединство за сву царевину, да тако ће представљати целину, којој ће центар бити у Берлину. Поводом тим, а како сада саонштава берлински 7 ј &\ХзсћпЛ 1иг РоНгеЈ ипс1 Уег^аШт^вћеат^ег у својој свесци за другу половину овога месеца, још лане, а на име 14. и 15. јуна, били су се у Берлину састали изасланици са разних крајева Немачке, њих 30 на броју, и још из Аустро-Угарске 5 и Холандије 1, да проуче шта све у том погледу има и како ради Берлин, саветујући се за тим, а према програму напред утврђеном, о овоме: 1., Да на један начин и у истом облику све злочинце од заната, нарочито опасне лопове, кесароше, велике варалице, ФалсиФикаторе новца, коцкаре, педерасте. насилне изнудиоце, мере све полициске управе, како којој од њих допадну они притвора или надзора; 2., Да се свуда заведу једна оруђа. за мерења, каква су већ примењена у' Паризу и Берлину и, ако би било нужно, да се набављају само преко неког центра, главнога места за ове ствари, које би се имало уверавати о исправносги њиховој; 3., Да се у Берлину при полицијској дирекцији држи курс за обуку чиновника, који ће се у служби занимати пословима ових мерења; 4., Да се заведу једнаки картони и подједнако бележење мера на њима по пропису општем за све полициске управе ; 5., Да се одреди једно место као центар за прибирање и уређивање свију картона. После дводневног већања у овој конФеренцији, којој је присуствовао и иредставник царевинског правосуђа, донесена је ова резолуција: »Скуп признаје, да су за копстатовање идентичности злочинаца недовољна средства, којима сада располажу полициске власти у Немачкој царевини (фотографија и особени знаци), и да је Бертилонова метода, која ту идентичност констатује мерењем појединих делова тела, неизоставна, прикладна и подобна допуна оних срестава, јер се њоме поставља на нову и савршено бољу основу оно досадање узимање описа и бележење особених знакова.