Полицијски гласник

252

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 33

— Где ћемо сад? — Тамо горе код оне „пропасти". У њу Кемо леш бацити... — Ту га нико неће моКи наћи!... Почеше муње светлити... Тад се за тренут могаше видети овај страховити спровод. Један је напред водио за улар сирото кљусе , које се често о храпаво камење спотицаше. Двојица са стране придржаваху леш, а Лазар последњи завршаваше овај спровод мотрећи по кад-кад, да их ко не прати. Чим су се успели горе на гребен, пљусну киша. Лила је, што 'но веле, к'о нз кабла. Лазар се смејао: — Славе ми, баш ваља. Овако би до зоре муке имали затурујући траг од крви... Сирото кљусе само брекће од умора. Дођоше већ до „пропасти«. Сваки је од њих добро познавао то место. Знали су, тако рећи, сваки камичак који се ту налазаше. Колико су иута само овде са стоком плаидовали; колико пута бацали камење у ту дубоку провалију. — Уставише се на неколико корака пред провалију. Коњ је врчао на ноздрве, и тресаше мокру гриву. — Скидајте, викну Лазар. Скидоше брзо леш са самара, и наднеше га над саму провалију. Замахаше њиме два три пута и бацише га у бездан. Нису опазили, да је приликом тога махања нешто лупило о камење а откотрљало се мало даље од провалије... — Свршепо је , рече Лазар. Сад хајдемо код мене, тамо ћемо новац поделити. Спустише се по стрмим стазама доле. Ноге су им често клизале, те се спотицаху о камење. Кљусе је спустило главу па најлак иђаше за њима... — Добро, рече опет Лазар, није нас нико видео... Јес, није вас од људи нико видео, ал' вас је видео Бог. Он је хтео, да се она ствар Павлова задржи код провалије, те да изда ваше крваво дело и да вас преда неумитној правди на осуду... У. МЕСЕЧАРКА Никола Павковић беше добро познат у селу — Д пољу. Имао је у кући само жену Пеладију и сестру Милену... Био је често на путу. Волео је да »калаузи® каквоме трговцу и од тога је животарио. Иначе је познат као левепта. Највише се дружио са Манојлом Шлекићем, Милојем Трајиловићем и Петром Секулићем. Манојло и Милоје били <зу малолетни, а Петар раван годинама Николиним. Имали су од прилике по 22—23 године. И ова тројица су позната као сеоске левенте и бадаваџије. Па не само то. већ се у селу у велико говорило, да они чине и омање крађе. Једаред су украли овцу Милете Тркића; заклали је у појати, па је онде метнули на ражањ и пекли. Таман је била зарудела и мамила апетит за једење, бану у појату кмет са пандурима, па их потера у судницу. Морали су носити кроз село на ражњу печено јагње. Свет се смејао. Ал' то није било све. Тако исто кмет их је из општинске суднице спровео капетану у Н. Цела се варошица згрнула те их гледала. — Уа! викаху једни. ■— Трговци од »перја !® викаху други ! — »Смотаузи", дерао се грлати надзорник купатпла... И то их опет није поправило-. Што дикла — навикла .. Ето такав је био и Никола и Манојло, и Милоје и Петар. Ни Фали ерака ни куди петака!... (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ИЛИЈА ГАВРИЛОВИЂ *) (НАСТАВАК) Дежурни члан унраве, извештен о свему што се догодило, нестрпљиво ходаше ио соби и очекиваше долазак Илијин са пратњом. Најзад стигоше и они. Пратња Илијина беше много већа, но што је члан замишљао. И ако беше већ 11 сахата ипак за Илијом иђаху око три стотине душа које се тискаху да га што боље виде.

Кад су стигли пред управу, морала је изаћи сва жандармеријска стража, да радозналој светини спречи улазак у гл полицију. Илију затворише у ћелију и за сваку сигурност поставише нарочиту стражу код њега. Љ... сав блажен оде да тражи свога колегу Т>..., а дежурни члан, пошто је о свему напиСао опширан рапорт. управнику, леже у постељу, запали цигару и мишљаше дуго и дуго о Илији. А Т>... ? Он ие имађаше речи да захвали своме колеги Љ... Чим је, сутра дан, Илија спроведен у град, чувар Црногорац, пуштен је из затвора. Плакао је сиромах, као мало дете и благосиљао, што 'но кажу на сва уста, тајног полицајца Љ.,. Кад су му, онако од шале, поново нудили да чува Илију, молио је, да га од тога поштеде. — То није божје створење, то је сатана, одговорио је чича крстећи се. И Управа београдског казненог завода и Управа града Београда, оптуже Илију тадањем истражном судпји за град Београд. Прва за бегство, а друга због оног пуцања на Љ... и жандарме — покушаја убиства. Услед тога, Илију поново из града врате у затвор управин. Наредник Тимотије — тадањи апсанџија управин, бојећи се, да Илија и њему не побегие, затвори га у нарочиту апсану, звану »Ћорка®, која беше до саме његове собе, у којој сем Илије беше и један војнички бегунац, који у бегству беше извршио неколико опасних крађа. Положај »Ћорке" беше такав, да се о бегству из ње није могло ни помишљати. С две њене стране беху стражаре, с треће »Главњача®, а с четврте соба апсанџијина. Код гакве сигурности, апсанџија Тимотије, који беше озкењен човек, спокојно иђаше готово свако вече кући на спавање. У апсанама остајаше његов помоћник каплар Аксентије. Истрага иђаше доста споро. Већ 20 дана како је Илија у затвору, и за све то време, само је једном узимат на испит. И ои сам, у осталом, беше се променио. У почетку не хтеде ни с ким проговорити ни речце , а сад се већ поче по мало и шалити. Кад год му се дала прилика упушташе се у говор са апсанџијом Тимотијем, с којим је, такође, заједно служио у жандармерији и кога, чак и сада зваше ,/Гимо«. — Море, Тимо, ти ме баш добро чуваш? — Морам Илија. — А што болан, пре два дана не допусти да се састанем са оним мојим пријатељем — пиљарем, те да ми човек да који грош? Немам за шта ни дувана да узмем. — Не смем Илија. Г. судија је наредио да се ни с ким не састајеш. — Е то је друга ствар, кад је г. судија наредио. Ја сам, Бога ми, мислио, да си ти тако хтео, па ми баш беше чудновато а и жао. Сетих се, како смо некада, док бесмо у жандармерији, лепо живели. — Иа и сада, ја лично немам ништа против тебе Илија, али знаш, брате, служба је служба. — И треба да си тачан, Тимо. Ах, камо среће да сам ја још у служби? А овако .... овако ће ме убити као неко псето на Карабурми, рече Илија, и поче утирати сузе. — Не бој се Илија. Неће те осудити на смрт. А што се тиче робије, знаш вала Богу, како то код нас иде. Док је номиловања и условног отпуста, нико не треба да се плаши робије. И ти сам, да ниси до сада два пута бегао, можда би већ био помилован или условно пуштен. Много си погрешио што си бегао. — Видим и сам. Ако ме сада мимоиђе куршум, бићу миран ко бубица и гледаћу да мојим владањем служим за при-