Полицијски гласник

ВРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛЛСППК

251

У собаџику горела је лампа. Њена нејасна светлост падала је на ова два човека, који се тако много разликоваху један од другога. Павле беше тих и миран. Изгледаше као да је уснио анђеоским сном. А Лазар? Мргодан и пун паклених мисли. Док је Павле спавао, дотле је он мотрио на њега сатанским погледом. Руке је грчевито стискао а преко љегових дрхтавих усана отимао се лак узвик: мој си ! — Да овде ноћимо? рече Павле. — Овде? Није него још нешто ! Месечина као дан! Свет ври по друму. Хај'дмо газда. Зар овде да ноћимо?... — А што неби? Механа је. — Јес, механа је, ама није како треба. Док си ти мало продремао, чуо сам већ о овоме »Вранцузу« много... Није за, тебе, кажем ти... Павла нешто текну на срцу. — Велиш, несигурно ? — Несигурно! — Онда да идемо! Платише пиће па се кретоше на пут. При ноласку упита Павле: како се зове ова механа? — Код »Вранцуза«I — Упамтићу! Изађоше на улицу. Беше лепа, пролетља месечина. Друмом су терали неки сељаци дрва за у варош. Тамо даље срели су неке рабаџије са трговачким еспапом. Озго са брда чуле су се »двојнице«. Лазар беше весео и разговоран. — Ех, како ће се радоватл моја Јелица и мој Радоваи ! Не знаш газда, како ће се радовати ? — Ама, заборавих те упитати, рече Павле, да ли ти је крв много текла? — Па »коџа" много ! Зато се тако дуго и задржах на пољу. Да је ко год , изблиза посматрао . видео би, како се Лазар некако чудновато осмехну, као да је хтео рећи: »мариФетлук« , мој стари »марифетлук« кад хоћу иеког мало дуже да задржим. А ево шта је Лазар радио. Он увек носп са собом траву „крвавицу", па кад му треба, тури је у ноздрву, лупа песницама озго толико, док не изазове крв... Онако исто као и деца што раде. Док су оба путовали, дотле је механџија »код Вранцуза® стајао пред вратима своје механе и гледао у ноћ. Изгледаше, као да се сам собом разговара: — Чапкун човек онај »калауз«. Мора да је мет'о пеки »бенђије® у вино, кад је онај чича заспао... Прави чапкун ! Ама што га води по ноћ'? Куде га води? Ич ми се не тиче!... Да си гледам ја свој пос'о !... И уђе у механу. IV. УБИСТВО. Ноћ је. Тамо доле, поред главпог друма идући К... на самоме завијутку речице, виде се трш сенке, како стоје прикривене иза једног дрвета. Поред реке пасе мали, планинеки коњ, на коме је прост, дрвен самар. С десне стране од друма протеже се село ....поље, које се са последњим својим кућицама губи у оном планинском осоју више села. Могло је бити позно у ноћ. Коњ је поред реке хрзао и тресао своју замршену гриву. У селу су лајали пси. У тај мах пројурише друмом једна путничка кола. У њима је био неки телеграФиста, који се иремешташе са службом у К... — Нису они, рече један од оних прикривених иза дрвећа. — Они ће пешице доћи. Видео сам их у механи »код Вранцуза." — Како си се споразумео с Николом? — Очима. Чим ме је с врата погледао, знао оам да ће ноћас намамити трговца 'вамо код нас. За то сам дојурио 'вамо, да вас известим... Сад ће они доћи... Пст! Чујете ли што; — Јок! ■— То као да неко звижди ? Оба она друга ослушнуше. — Преварио си се. То ветар уји. — Ама, слушајте! Опет... II заиста, друмом чуло се тихо звшкдукање.

Сва трн вребала прилегоше на земљу. У тај мах чуо се горе на брду потмуо тутањ. Неко је сикиром обарао дрво у планини... Коњ опет захрза. —■ Та они иду, рече један од вребала. Само иазпте... Поуздано и брзо... —■ А леш ? •— За то је коњ! Мир, приближују се већ. На друму се појавише два човека. Један од њих је омален у лепом и чистом оделу. У руци је иосио нодебелу дреновачу. Други беше повисок у обичпом сељачком оделу. Затурио Фес на главу па звиждуће. Чуо се већ близу и њихов разговор. —• Море Лазо , коџа нас у велико ноћ ухвати, а твоју кућу још не видимо. — Ено је тамо горе, где се она ватра светли. Ту смо газда! Има до дана још доста. Одмараћеш се вала до миле воље ! ■—■ Море, твоја нас крв и у путу доста задржа? — Па, дође ми тако по кад-кад... — А како да не дође, кад једнако чачкаш нос? — Сврби, па морам... У то стигоше до савијутка, који ка реци води. Баш у томе часу зачу се на друму коњски топот. Неко је јахао од села ка Н... То беше пандур срески. Мамузао је коња, који је јурио унапред. Мора да је тамо носио какву наредбу, па се сада враћа... — Већ је минуо далеко... Чуо се само још потмуо топот, који се најзад у даљини изгуби. Павле стаде. У њему се јави мисао, да се врати на друм, па да викне из свег гласа оног коњаника. Ех, мислио је, да хоће сад овуда проћи црни Циганин, ја би га нобратио да пође са мном натраг у Н... 0, да хоће само ка друмом да прође?... Беше му негато хладно око срца. Осврну се. Нигде никога сем њих двоје. Село далеко. Коњ хрже поред реке... Ал' опет, учини му се, као да нешто на близу шушну. Прође га језа целим телом... Поток је лагано жуборио, па као да је чуо у томе жубору неки тихи глас: врати се Павле ! Лазар стаде код једног плићака. — Овуда газда... — Нећу, идем на друм ! — А што? — Тако! — Немој се шалити ! Хајд', прелази... — Јок ја!... Она три вребала крочшие ближе реци. Могло се јасно ппдети, да су двојица имала "Тешке батине у рукама а трећи гб нож. — Нећеш код мене газда ? рече Лазар. — Нећу! —• Мораш, викну »калауз« па га снажно дохвати руком за врат. Овамо ! Павле се отимаше. — ИГга ћеш! Нећу!... Остави ме!... Ал' у томе тренутку осети по глави јак ударац. Заниха се да падне. — Удрите! викну Лазар. — Немојте ! Сине !... Павлија!... Јој !... Други ударац угуши му глас у грлу. — Кољи, викну опет Лазар. Један од зликоваца дохвати за косу полумртва Павла, главу му подиже, а онај с пожем пре1)е снажно преко грла. Крв шикиу... — Готов је, рече један. — Паре, брзо, узмите паре!... Претресоше леш, и све дигоше што су нашли... — Шта ћемо сад ? — Коња, викну један. Врзо доведите оно моје кљусе што пасе тамо поред реке! Онај што је Павла преклао, отрча по коња. Чим је коња довео, натоварише леш на њ'; везаше га добро тканицама преко самара, иа се кретоше полако горе уз брдо. Небом се почеше витлати црни облаци. Изгледаше да ће брзо киша пасти... — Све нам иде на руку, рече Лазар. Ето, тек што није киша пљуснула, иа ће опрати трагове крви...