Полицијски гласник

БРОЈ 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

259

— Свршено је, рече Никола, па уђе у кућу. То све беше брзо, док си оком тренуо... * * * Ово што смо сада испричали, догодило се на неколико дана нре, но гпто је отац Мита казао капетану Д. ,да мора отићи у .... иоље код некога сељака, који беше на умору. Тај сељак био је Никола. Од онога дана, од кад је своју сестру — месечарку ■—• викнуо по имену, те је пала са крова, ухватио је у грудима неку муку. Та га је мука толико истрошила, да је пао у постељу. Веше му већ крај. Милена је оздравила телом, али душом не. Она је једнако мислила на ону крв, коју је видела оне ноћи на рукама свога б.рата. Није знала са чега је боловала. Осећала је, да је сва угрувана; да је лежала у авлији, али од куд тамо, тога се није могла сетити. Никола је лежао на постељи, болан, преболан... Беше то онога даиа, кад је поп Мита дошао у село. Свратио је мало до суднице да види, колико је порезе скупљено и да ли има што и »бира«. Од суднице кренуо се кући Николиној. Нашао га у постељи. Готово не дише. — Шта ти је? упита благо свештеник. — Молитву! Велику молитву. Хоћу да умрем. — Имаш ли што на души? — Пр-во мо-ли-тву... муцао је несрећни Никола. Свештеник метну епетрахиљ, узе књигу и поче читати. Никола се за час умири... Отворио је очи, па као да гута сваку реч, која излази из уста смерног свештеника. Тишина. У дну собе стоје Пеладија и Милена. Обе тужне и расплакане. На полици гори кандило... — Готов сам, а ти? — И ја... чуј... једнога... дана... тамо... крај потока.... Ућута... — Даље !... —- Звао сам се... Лазар... па онда... он... они... моја сестра... месечарка... Јао!.. Види!... То је он... он... не дајте ме. То беше све!.. Његово тело иоче се грчити. Очи избуљио а усне развукао, као да би хтео још нешто да каже... Поче кркљати. Ропац. — Свећу! рече свештеник. Он умире. И доиста, Никола је умро. Умро са једном тајном на уснама, са једним грехом на души, која је већ прхнула горе да да. рачуна о ономе што је на земљи било... — Он је имао неки грех на души, рече полако свештеник. Знате ли ви што год о томе ? — Не знам, одговори Пеладија. — А ти? — Мнлена ћуташе. — Реци, оно што знаш и олакшај души. Милеиа се бораше сама собом. Бризну у плач. — Ти знаш нешто, ћери? Преклињем те именом Божијим, р'еци ми, и олакшај срцу. Тишина. Милена крхаше очајно руке. — Но? упита је свештеник. Милена се трже као из неког дубоког сна. Подиже очи. Косу, која јој падаше преко чела, уклони и забаци је преко рамена. Стаде мирно пред свештеника. — Оче, рече одважно, води ме код кмета. Тамо ћу казати шта знам! Пеладији се окрену соба. Све се то тако брзо догађагие, да није имала времена да се прибере. — Код кмета, оче, викну Милена, иа излете из собе. Свештеник махну главом. Погледа на мртваца, па онда рече тихо : — Велики је Господ и силна су дела н.егова...." (наставиће сеј. ИЛИЈА ГАВРИЛ.ОВИЂ *) (нАСТАВАк) Ненавикнут на поштен начин живота, Илија после неколико месеца иреда хотел другоме и оде у Бугарску. Дошав

*) Дали смо да се израде и слике јатака Идијиних, због тога остављамо д& се ово у идућем броју с-нрши.

у СоФију, наиђе на неке Србе, који су га добро познавали, па бојећи се, да га ови не прокажу, он одмах напусти Бугарску и пређе у Турску, по том у Грчку, из које се вину чак у Италију. Велика количина новца, с којом овај зликовац располагаше, његова интелигентност, углађеност и озбиљност, беху предмет опште пажње како на путу, тако и у самој Италији. Неапуљски келнери дуго ће се сећати »богатога српског хотелијера Новице Костића <( , чији »трингелти« никада ие беху мањи од петице. * * * Док је Илија овако богато „репрезентовао" српске хотелијере по Италији, дотле тајни полицајци Љ... и Ђ... беху разапели мреже на све стране, да му уђу у траг. Од како Илија беше побегао, ови људи не имађаху никако мира. Готово сваке ноћи могаше их човек видети, како се шуњају око Тинкине куће, око »Три Кључа", каФане „Седам Кочијаша а и по другим сумњивим местима где су рачунали да Илија може доћи. Једног дана деси се нешто, што веома обрадова ова два њушкала... Тинка је отпутовала у Панчево; тамо је и све своје ствари однела. — Ту је, рече Љ... Ђ...и, — Не може бити другче, одговори овај. И заиста, Тинкина сеоба у Панчево није била забадава; тој сеоби оба полицајаца даваху велику важност. Добар полицајац исто је што и добар ловац. Страст првога ни у колико не уступа страсти другога. Разлика је између њих само у томе, што први хватају људе, а други животиње. Љ... и Т>... беху већ стекли име добрих полицајаца. Овом приликом они доказаше до то име нотпуно заслужују; и њихов неуморни рад и дању и ноћу, није могао остати без успеха. На 15 дана по одласку Тинкином у Панчево, Илија је, захваљујући њима двојици, ухваћен у Панчеву, у пивници ВајФертовој, где је са Тинком на пиву био. Без икакве ларме, без икаква протеста, предао се зликовац панчевачким полицајцима, који се, знајући с ким имају посла, беху добро спремили. Љ... и Ђ..., који беху спремили Илији овај колач са тадашњим чланом управе, г. Михаилом Рашковићем, ликоваху и овога пута. Илија и по трећи пут би побеђен од њих. Они лично за њега беху већи зликовци, но што он беше за остале. (свршиће се)

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА, Михаидо В. Аран^едовик, убица. За непуних 12 дана извршена су у Београду два убиства. Оба су извршена из истих побуда, оба на један исти начин, оба једним истим оруђем. Ванђел Бојковић , бивпш слуга хлебарски, 19. тек. мца измрцварио је ножем своју милосницу Марију. Само иосле 12 дана, то исто учинио је и овај Михаило са својом милосницом, која је, чудним случајем , носила исто име као и ВанЈ,елова милосница Марија. Зар ово није очигледни доказ о попављању кривичних дела? У 32. броју нашег лнста ми смо изнели слику убице Ванђела и онисали његов злочин. Ево да то учинимо и са овим Михаилом. Но да пустимо прво да он сам говори: Ја сам Михаило В. Аранђеловић, бив. каФеџија, родомсам из Смедерева, до пре месец дана тамо сам стално живео, имам 35 година, у последње време продавао сам рибу и служио, до сада нисам осуђиван. — Женска, коју сам мало час убио, зове се