Полицијски гласник

258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 34

игри имала учешћа, договорили, да нодвргну строгом посматрању своме све што при том бива, како би ухватили рачун тој невероватној могућност.и сталног добијања. Ми, чланови управе клупске, о томе нисмо ништа слутили. Кад партија макао беше у пуном јеку и граФ Ц. изгуби знатну суму, коју је метнуо на једну карту, он прекиде од једном пгру, рекавши да су карте избележене. Ово окривљавање, са свим појмљиво, све узбуни. На жалост, тужба је била истинита. Све карте нађене су избележене, наравно то је могло приметити само оштро и вично око. Наш председник, који је у игри учествовао. одузе све карте и сви присутни дадоше му реч, да се неће разилазити, док се не расправи мучан случај. Он сам сматраше да је дужан одмах приступити извиђају. У том смеру дође овде у клупску канцеларију и стаде саслушавати све службено особље. На крају тога извиђаја, иозва к себи свог сина Ервина. Шта је између оца и сина било, нисмо сазнали. Један слуга причаше ми, да је после четврт сата барон Ервин изашао из собе и клуба у највећем узбуђењу. Више није ни долазио. Мало времена за тим, стајаше наш председник у салону за игру, клецајући и поводећи се. »Господо«, говораше он гласом промуклим и једва чујним, »имам да искажем тешко призпање. На то ме гони иужда, да скинем сваку сумњу с једног невинога. Карте, с којима је играно, заиста су избележене. Ја сам сам тај, који сам их донео у клуб и размеиио." „То није могуће ,(< изађе са усана свију. »Ми познајемо барона Р. годинама као човека од части. »Хвала вам, господо, на поверењу, које ми у овом тешком тренутку није ни у колико утеха. Али, на, жалост, ја сам истипу рекао. Ради невинога, преклиљем вас, да ни мало не сумњате у моје речи. У орману секретаријата наћи ћете, као доказ, још неколико »шгшла" маркованих карата. Страст је ископала гроб части још неких, па и мојој. Све што могадох учинити као испаштање, то је моје отворено признање. Оно ме је стало тешке борбе. Уз то су дошли наступи моје старе нервне болести. Против тога истина сам узео лаудан, који увек са собом носим, али се бојим (( Барои Р. не заврши. Спопаднут грчем, он се сруши на под. Кад га у споредном салону на со®у положисмо, беше већ мртав. с( — — — ГраФ С. је завршио, дубоко дарнут. — Па шта мислите о његовом нризнању ? — Ја сам барона Р. познавао увек само као каваљера у најпотпунијем смислу те речи. Али иоследња жеља умрлога мора нам бити света. А и вама, зар не, госп. комесару ? Смем ли рачунати на то, да сте ме разумели? Он ми пружи руку. Ја је, као одговор, стискох. Лако климнувши седом главом, заблагодарп ми за одговор, који сам му дао. —■ — — Сахрана барона С. извршена је са свом свечаности, уз саучешће свих чланова клуба. Само барона Ервина, сина умрлога, и маркиза Н. не беше при том. Они обојица заједно оставили су варош и о њима се ништа није чуло. То је јамачно и боље било — може бити то је знак, који казује, да највећа жртва једнога оца, ако је овај случај био жртва, није била узалуд принесена.

Г ДЕ Ј Е Л. Е Ш? (НАСТАВАК) Шта није чинила сирота Пеладија па и Милена да Николу одврате од тих злих навика па — ништа. А говорио камену а њему, свеједно ! Оне би тек онда дахнуле душом, кад би Никола по »послу® отпшао из села.... Тад би се обе предале своме кућевном и пољском раду. Милена беше лепа као уиисана. Једва ако је зашла у 18 годину... Нико јој неби могао ни у чему махнисати ; само једно запазили су сељани код ње. Вила је — месечарка. Мееец је имао утицаја на њено биће. Не један пут видели су је сељани, како излази несвесно кроз врата, или прозор, па се иуза на кров од куће. Тада су мирно застали, прекрстили се и гледали »божју вољу. (( Видели су, како стојп на врх крова и отвореним очима блене у месец. Чим месец почне залазити за какав облачак, она се пушта са крова истим правцем. Да је сутра дан питате, шта је те п те ноћи радила, не би вам умела казати. За то је нису

никада ни питали. Жалили су ту младу, лепу девојку... Иначе беше тиха и мирна. Оне ноћи, кад се извршило убиство над Павлом, Пеладија је спавала. Милена је тада седела на своме кревецу и слушала како киша пада, и како њене капљице ударају о прозоре... Ко зна шта је у томе часу премпшљала? Можда је и њено срце осећало нешто, што се не да исказати, што се тешко мами са чистих, девојачких усана?... Да не буде нлам љубави уждио њено младо срце ? Па то не би била никаква тајна !.. Дешава се то код младих девојака... Милена се трже из својих мисли. Учини јој се, као да је чула неке гласове пред вратима. Киша једнако пада. Ослушну... Доиста, чуо се неки разговор на нољу, а за тим неко удари пссницом у врата. — Отварај! Милена ђипи с креветца. — Ко је ? —■ Никола ! Отварај!... Милена отвори врата. Унутра уђе Никола са три своја Друга. •— Иди Милена у собу, ми ћемо остати овде у »кући... (( Милена уђе у собу. Њој се учини чудноват овај ноћни састанак њенога брата са овим људима. — Мора да има овде нешто, рече Милена, па запали жижак. Пеладија још спаваше. Они четворица шапутаху нешто у „кући. (( Изгледаше као да се због нечега свађају. То беше само зги_тренутак, после је опет било мирно... За мало, па се отворише врата од »куће. (( — Лаку ноћ, чу се глас Николин. — Лаку ноћ и теби, одазваше се они с полл. Никола »замандали® врата, па уђе у собу. — Што си ти упалила »видело?" Гаси, хоћу да сиавам. Милена крочи до мале столичице, на којој је жижак стојао. Она и нехотице погледа на Николу. — Крв! цикну, па устукну корак натраг. — Ћути, викну угушено Никола. Пеладија се промешкољи на својој постељи. — Твоје су руке крваве, Никола? рече угушено Милена. — Ћути ... Милена дрхћући од страха дуну у жижак. У соби наста помрчина. — Сутра ћу ово опрати, мрмљао је Никола, лежући оиако мокар у постељу. Покри се губером, па се ућута. И Милена леже, али није могла ока склопити. У њеној глави беху страховите мисли. Знала је, била је уверена, да је њен брат учинио злочино дело. Али шта је могла сама да учини?%Да јави кмету? Та брат јој је, једини брат... Страшно!., Ћутала је... Чуло се само кад и кад угушено јецање... Плакала је сирота... Хтела је у сузама да угуши свој бдл, своје горке осећаје... — — — — — — — — — — — Ова ће ме девојка издати ма кад тад, рече једног дана Никола, оправљајући ограду око авлије. Не знам шта ћу с њоме? Да је.... грехота је, сестра ми је... Видећу... Беше лепа мајска ноћ. Месец је јасно светлио. Никола се позно у ноћ враћао кући из сеоске механе. У^е у авлију... Хтеде поћи у своју собу, али му поглед застаде на крову од куће. Тамо је видео пешто... Једна женска с расплетеном косом стоји на крову и блене у месец. Он је ту нрилику гледао више иута, ал' никада није у својој души осећао јачег интереса него сада... Стоји непомичан и гледа нетремице у ту појаву. — Моја сестра? Згода! иромрмља. Знао је, да је у такој прилици не треба месечара викнути но имену. МоЈке бити опасно по његов жпвот... Згода! понављао је више пута. За тим се иримаче на домаку појаве. Гледа. Девојка изгледаше нема и укОчена , као да је од камена срезана. Њепе отворене очи беху управљене на месец. Руке отпустила. — Сад! нромрмља опет Никола. Бар се неће знати да сам ја... Месец лагано поче залазити за један облачак... Девојка као да се покрену на своме месту. — Милена! викну Никола. Девојка се заниха. Ноге јој се омакоше и стропошта се са крова на земљу.