Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК 257

БРОЈ 34

Увера. Суд општине севојничке, на основу прибављених доказа, уверава сваку власт, да је Марко Ристић, земљоделац овд., од 6. ј&нуара, па све до 18. Фебруара ове године пробавио на путу ван своје куће и да је се истој вратио 18. Фебруара ове године. Ову уверу издаје му суд на захтев, пошто је прописну таксу у 2 дин. платио. Од суда ошптине севојничке, 29. Фебруара 1898. године № 178 Севојна. Писар : (М. И.) Председ. суда: П. Лазић Н. Терзић. Суду општине кладовске. Молим суд да ми изда уверење о томе: да сам српски поданик и грађанин ове оиштине од године 1883., да су ми сва деца изрођена овде у Кладову и да су у Турску отишла само ради виђења са Фамилијом. Прогшсну таксу платићу. 14. маја 1898. год. Трајко Николић Кладово лебар. На полеђини: № 574, Уверити се из пописних књига од 1884. и 1890. како је се молилац пријавио па о томе известити суд. Деловођи на поступак. 14. маја 1898. год. Председ. суда: Кладово. Ј. Кумрић Трајко Николић, лебар, са својом женом, два сина и једном кћери пријавио је се при попису од године 1884. и 1890., као српски поданик, за каквог се до сада и по правима и по дужности у овој општини сматрао. Деловођа: М. Танасковић. Р. Издати молиоцу тражено уверење по наплати таксе. 15. маја 1898. год. Председ. суда: Кладово Ј. Кумрић Кметови: А. Поновић Р. Симић. Увера. Суд ошптине кладовске, на основу пописних књига од године 1884. и 1890. уверава сваку власт, да је Трајко Николић, хлебар, грађанин ове оиштине од 1883., да је српски поданик, са свима правима и дужностима, да су му се деца овде у Кладову изродила, и да су у Турску отишла само ради виђења са Фамилијом. Ову уверу издаје му суд на захтев и употребу, пошто је прописну таксу у два динара платио. Од суда огпитине кладовске, 15. маја 1898. год. № 574 у Кладову. Деловођа : Председ. суда : М. Танасковић Ј. Кумрић.

ИЗ ЦРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА. (у преводу М. ,П. Јовановића). 11. КРИВИЦА ИДИ ЖРТВА? У веома елегантним одајама клуба »Дијана« владаше највећа узрујаност. Ливреисани слуга, са узнемиреиим цртама на лицу, отворио ми је врата, кад сам му се казао у својој службеној улози, и увео кроза салоне за читање и шру, у којима господа у разним грунама живо разговараху, у један кабинет за пушење, оријенталски намештен. Ту на дивану лежаше пружен леш пеког старог господииа, иуне и беле браде. Једна рука млитаво вишаше му над подом, а друга као да беше грчевито стиснула леву страну груднога дела полуотворена герока, чију рупицу од пуцета крашаше орденска ружица. Једва да сам имао времена да једним погледом посмотрим ову слику која потреса, кад ми приђе један средовечан човек, карактеристичне главе и врло интелигентан. — Ви ме познајете, госп. комесару ? — Јест, госп. докторе. ЈЈЈШ ^

— Онда смо слободни од сваког даљег нриказпвања. Пре пола сата из сна су ме дигли и звали да одмах дођем у клуб, где се, рекоше, догодио несретан случај. Кад дођох, могадох само да констатујем смрт барона Р. —г А узрок смрти ? Тровање лауданом. Барон Р. толику је количину лаудана узео, да је неминовно морала наступити смрт. — Несрећним случајем? Лекар слегну раменима. — То ће казати ближе околности. Пошто лекарска помоћ беше искључена, ја сам леш, ради службенога увиђаја о делу, оставио, како сам га и нашао. Са своје стране могу само да приметим, да сваки пацијенат, коме се нареди да узме лаудан, добија прописану и тачну дозу. Желите ли још што год ? — Благодарим, доста је за.сад, молим вас да причекате док се »начини протокол.® Окренувши се свима около нас, упитах : ко ће од господе бити тако љубазан, да ми исприча појединости овог догађаја? Неки омалени стари господин, најелегантније одевен, приђе ми. —• ГраФ С. Као иотпредседник клуба, јамачно сам најпозванији, да вам дадем тражена објашњења. Тога ради молим вас да пођете са мном у клупску канцеларију, где ћемо бити на миру. Поклонивши се, пођем са граФом у оближњи, нрост, али са доста укуса намештен, биро. ГраФ седе у један Фотељ и руком ме позва да и сам седнем, — Молио сам вас, госп. комесару, да овде дођемо, јер сам желео да говорим с вама у четири ока. Ствар, која нас занима, најделикатније је ирироде. Ми, члаиови клуба, већ смо се зарекли да о томе ни речи не говоримо. При свем том, а због мало поуздања у службено нам особље, није искључена могућност, да глас избије на јавност, који би вам морао дати повода да истражујете. Ја бих рад био да се то избегне; за то ћу вам, без икакве резерве, саопштити све шта је у ствари. Кад ме саслушате до краја, ви ћете јамачно умети уважити моје разлоге за то. ГраФ заћута за тренут. Саопштење, које имаде да ми учини, као да му не беше лако. После нешто премишљања, продужи: — Вама, може бити, није непознато, да чланови нашега клуба припадају само првим круговима вароши. Увек нам је био принцип: највећа смотреност за иримање у клуб. Нарочито наш многогодишњи председник барон Р., пред чијим сте мртвим телом сад стајали, толико се строго тога држао, да се нашем клубу управо замерало са ексклузивности. Тим је непојмљивији овај садањи случај. Као у свима таким клубовима, и у нас се играло. Ми смо увек тежили, да у границе сведемо све хазардне игре, но но себи се разуме, немогуће нам беше да их са свим истиснемо. Наш председник барон Р. у тој игри учествовао је пређе врло ретко, али у иоследње време, откад је јединац му син, Ервин, по навршеном пунолетству, постао члан клуба, чинио је то чешће не без интереса. Сви ми мишљасмо, да ово чини само с тога, да би био у близини сина свога, који је имао праву страст за игру на срећу, да би, дакле, тако у неку руку стражарио над њим. Ступањем барона Ервина као да се у опште жеља за хазардх^ом игром опет развила у нагпем клубу. Млађи елементи иридружише му се с извесним одушевљењем, а и од нас старијих чланова не беше с раскида овај или онај по који пут да покуша срећу на карти, сећајући се ранијих времена. Особито се радо играо макао. Добици и губици, при том, нису били велики, али опет толики, да се са буџетом гдекојег учесника у игри нису могли сложити. Већ намеравасмо, да о том предмету поведемо говор у првој седници управе, кад нас, на жалост, предухитри ноћашњи догађај. Пре кратког времена, барои Ервин увео је у клуб једног младог човека, маркиза Н. из Рима, који се за време овде задржавао. Маркиз истина није чинио бог зна како симпатичан упечатак, али је пријатељски примљен, с обзиром на личност сина нашега председника, као гост. Он се јављао обично тек доцкан у вече и учествовао је искључиво у игри. У први мах губио је он, ни мало се не узбуђујући, знатне суме, али за тим од једном срећа се окрете њему у корист и млади човек добијаше свако у бога вече, тако, да то узбуњиваше остале чланове. Као да су се неки од господе, која је у

п