Полицијски гласник

ВК )Ј 39

ПОЛИЦЈИСКИ ГЛАСНИК

299

»Како је несмотрено, што је она ову боју ивабрала«, примети моја сапутница. »Ко је то он аР« упитах је зачуђено. Она не одговори, него диалектом чисто венецијанским изговори маскама, које нам беху на путу, неке речи, све пре само не ласкаве, па ипак имадоше успеха и иут нам би слободан. Не узнемиравани даље, стигосмо на мали трг, а одатле на обалу. Моја сапутница пусти се иснод руке моје и даде знак гондолару, који као да љу и чекаше. »Гондола је спремна, уђимо." »А куд ћемо на гондоли?" »Нећемо далеко. Не губи време запит.кујући, минуте су скупоцене.« »У часовима ашиковања?...« . „У часовима кад се отаџбини служи! Зар можеш још оклевати ? <( Више нисам залиткивао. Уђосмо у гондолу. Једна светла зрака, која паде од Фењера са обале иа гондолу, показа ми да ову краси грб. Не могадох га разазнати, јер ме моја пратитељка брзо угура у унутрашњост гондоле и затвори за собом врата. Лађица се одмах крену и, по моме нагађању, удари кроз варош испод моста уздаха. Ништа нисам могао видети, јер сви прозорићи са стране и врата гондоле бејаху покривени густим завесама. Црна маска са жутом ружом спусти се поред мене и лагано уздахну. »Шта кажеш ? с< упитах, мислећи да хтеде што рећи. Ништа, дахнух мало, кад смо се овде скрили. вукоб с оним маскама занлашно ме је. а »А ја сам баш видео, да си се храбра показала. ® »Па морала сам — ти си полицајац, а ја Млечанка. Разумеш ли ме ? сс Наравно, разумео сам је, ма да ми то није звоннло пријатно. Сад ми је било јасно, да писамце није писала моја пратитељка, него да ме је само потражила по налогу неког другог литда. Тиме беше протумачено оно она, које јој се раније у љутњи измакло из уста. »Имаш ли вере у мене? сс од једном упита ме моја сапутница. »Зар нисам то доказао тиме, што сам за тобом пошао?« »Довде није много за тим стало Али за даље хоћу твоје потпуно поверење. сс »Г1а у чему се оно има да састоји?" »Да допустиш, да ти очи вежем.« »Ах, чудпо захтевање! сс »Од кога не могу попустити. Ти не смеш знати куда те в'одим. сс »Па ипак рече, да ћу све дознати." »Наравно, више него што се и надаш. Али само под погодбом, коју сам ти изнела." »А ако би се ја устезао ? сс »Зар се плашиш ?" »Па зар би онда био полициски чпновник?« »Мир, не казуј ту реч, ако нећеш да поквариш све. Нисмо сами. к »Гондолар — сс »Уме ћутати и одан је, али кад је једно у питању, престаје сва иоузданост.® »Кад је у питању то што се — иас тиче. И то ми зар ти казујеш да иојачаш моје новерење у тебе ! с< Моја пратитељка мрдну; као да би хтела слегнути раменима. Шта сам јој ја? Она јв то сама признала, рекавши да је и она Млечанка. Најпосле стаде гондола. У том тренутку осетпх да ми зе очи везују. »Ни гласа и за мном, ако ти је мио живот, сс шану ми моја сапутница. При том узе ме за руку и поведе са собом. Другом руком, која ми беше слободна, ја ухватих иепод огртача за свој добро напуњени револвер, кога сам пажљиво прикривао уза се. Опазих да ме води преко неких степеница у осетно хладну преткућницу, а одатле иреко узаних и увијених степеница на први спрат. Нека врата тихо се отворише н ми уђосмо у простор пријатно загрејан, који по поду беше застрт меким простиркама, иреко којих смо нечујно корачали. Судећи по тра-

јању хода, мора да је био какав дугачак ходник или какав низ соба, кроз који иролажасмо. Најпосле, моја пратитељка застаде. Опазих да закуца на вратима, три пут, у кратким иаузама. »ЕпЛгег, уђите®, потмуло се чу женски глас изнутра. Ми уђосмо. Облачак слаткога даха који заноси струјаше ми на сусрет. То беше исти дах, којим је било надахнуто и нисамце што сам га јутрос примио. Разумедох шапат два женска гласа. По свој прилици моја пратитељка извештаваше шта је учинила, но садржину тога говора нисам могао разумети. »Онростите, госп. комесару, што сам на тако необичан начин замолила вас да дођете, јер су тако захтевале околности с( , дође ми на једанпут у ухо неки јасан глас. Смем ли рачунати на вашу потпуну дискрецију? сс »Зар можете сумњати, и кад ме потпуно имате у власти својој, непозната лепотице ? сс одговорих ја, узевши положај потчињености због тајанствености ситуације у којој сам. »Донста, ласкања једног сленог ! Али не треба и даље да трпите. Розина скини везу с господина. с< »Заповест беше одмах извршена. Видох се у дражесном будоару, суморно осветљеном ружичном светиљком. Једиа дама у најелегантнијем неглижеу од чипака на који корак стајаше преда мном, причвршћујући густ вео, којим тек што је замотала себи главу. Вео беше од неког финог и непровидног ткања, какво за цело могу носити оријенталке. »Видите, маскарада још никако да се сврши«, примети она уз то. »На жалост, кратко је време, те вам не можемо давати ближих објашњења. Ипак све ћете знати, чим видите шта је прави циљ вашега бављења овде. Молим вас, да ми следујете с пуним поверењем. Розина, ти ћеш, међу тим, стражарити. сс Дама подиже тешку завесу од кадиФе и кроз тај застор на вратима уведе ме у врло елегантну собу, у којој, драперијама од плаве свиле наткривена, ностеља казиваше ми, да то мора бити ложница непознате. За даља посматрања немадох времена. Мој вођа једним притиском о зид отвори тапетна врата у зиду и иозва ме да сиђем низ неколико степеница. Збуњен, ја зауставих своје кораке. Степени вођаху у светао мраморан басен. »Мој кабинет за купање", примети дама. »Немојте се ништа плашити, басен је празап." »И ја ћу... с< »У њега сићи ћете, наравно. То вам изгледа чудно, јелте? Па ипак решење ове загонетке простије је и прозаичније, иего што сте се може бити надали. Хоћете ли бити л,убазни, да за тренутак будете са свим мирни? Зар не чујете ништа? <с »Неки жагор, као грајање различних гласова из далека.® »Врло добро. А сад прислониге своје ухо овом шкољкастом удубљењу уз цев за отицање.« »Ха.... невероватно ! 1< »Зар цнје истина? Скоро свака реч може се чути тако јасно, као да се говори у соби поред нас. А увепавам вас, да није близу место, одакле долази овамо глас. У неимарству старе дуждеве вароши нека се нико не чуди ничему. Једна случајност откри ми акустичку тајну овога купатила, а с тим и другу тајну, која је за мене од маљег интереса него за вас, иаравно из других обзира. Ја вас остављам самога, јер вас моје присуство може само узнемиравати. Чим будете чулн све што вам може требати, иотражите ме у мом будоару." * * * Не могу да знам колико сам пробавио у овој чудној нрислушкиваоници ; што долажаше у моје уши, беше од иптереса тако великог, ,да на време заборавих. Кад се кроз ложницу вратих у будоар, нађох своју непознаницу у једном Фотељу, главом ослоњену на руку и, како изгледаше, дубоко замншљену. Чувши моје кораке, хитро навуче на лице вео, који је била дигла и иође ми у сусрет. »Е, јесте ли задовољни, знате ли све? сс »Све — и саму главну ствар — сс . »И имена, зар ? сс упита живо. »Па да богме, имена. Ви као да сте добро обавештеии".