Полицијски гласник

336

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 44

његове окретности и вештине не треба бог зна каквих великих припрема за то: нешто искривљена пречага у прозору, мали отвор у зиду, само мало отшкринута врата — довољно је Циганину, да у случају потребе гинкошћу и окретношћу ласице ишчезне тако хитро, да оштећени, који још на време приспе на место покрађе, мисли, е је лопов већ одавно умакао, док међу тим он му се просто из шака измакао. Протиа напада обезбеђује се Циганин изузетно стражарима, који с'непојмљивом, неуморном пажњом прате сваки догађај и јављају га, при том су обдарени совигшм очима и лисичијим слухом, дакле чак ноћу опазе много пре личност, која им се приближава, но што ова види њих; осем тога ти стражари спремати су за такву службу још из своје младости, и према томе у њој се разумеју болЈв него ико други. За тим долази и то, да Циганин готово никад не путује сам или у са свим малом друштву, јер је јако дружеван и брбљив створ. Ништа више не мрзи од самоће. Он се увек скита и краде у већем друштву, и за то је сваки из тог друштва, па био то човек, жена или дете, његов поуздан друг у лоповлуцима, и према томе стражара има у обилатој мери. Кад Циганин иде у крађу, он иде с друговима, са женом и децом, другови му помажу красти, жене стражаре и номажу носити украђене ствари, деца чине то исто и сем тога морају се провлачити кроз тарабе и мале отворе, а за тим изнутра отварати врата. Старо је начело, да је за успех од највеће важности јака стража, јер у колико су многобројнији стражари, у толико је већа сигурност, а у колико је већа сигурност, у толико је мирнији лопов, а у колико је мирнији лопов, у толико је већи плен. Миран пак рад при извршењу нокрађе сигуран је знак циганских покрађа, јер се по делу сазнаје, да су лопови радили са свим мирно и удобно. То се објашњава само великим обезбеђењем, које може Циганин себи створити, пошго само он има толико другова, на име читаву лоповску дружину, чији је члан и сам. Други начин, којим се Циганин обезбеђује, тај је, да врата увеже, е да би тиме спречио, да га укућани у самој кући не изненаде. Чим је ушао у простор, у коме има да врши своје онерације, најпре се обрне вратима, која из других простора кућних воде у простор, одакле хоће да краде. Нађе ли у вратима чак и кључ, њему то није довољно да га само окрепе. Циганин зна врло добро, да је једна обична брава врло слаба заштита. Он дакле гледа да врата подбочи, ако се отварају упутра, а да их веже ако се отварају на поље. Прво није тешко, а за друго је потребна вештина, да се врата за рагастов тако чврсто вежу, да се не могу ни најмање одшкринути, пошто би тако укућани могли увући иож џ уже пресећи. Из тог разлога Циганин радије за тај циљ употребљава жицу него уже. Али тај начин њихног везивања такав је, да заслужује свако иризнање. Ако је то дело извршено брзо, просто, нечујно и с великом вештином, будите уверени да га је извршио Циганин. Не смемо тврдити, да су сва таква везивања врата увек циганско дело. Има и другрх лопова, који су тај занат од Цигана примили, те га и они практикују. Али ту опет има неке разлике између њих и Цигана. Циганин то увезивање врши куд и камо елегантније, а други лопови некако врло невешто и иезграпно! Па онда, не може се опет рећи, ако врата нису била подбочена или увезана, да извршиоци покрађе нису били Цигани. Не везују они врат.а онда, кад то нема никаква циља: н. пр. кад врата воде у собу, у којој нема живих душа или других врата. Међутим каква је ситуација у кући, то Цига зна са свим тачно још пре, но што се кренуо на посао. Други начин, да се дозна јесу ли неко дело изврпшли Цигани, састоји се у томе, да се све оие околности, које су ^иле потребне за извршење дела, упореде са циганским особинама и према томе оцени, да ли су извршиоци Цигани. Пре свега ваља узети у обзир њихов кукавичлук, плашљивост. Као што смо већ спомеиули у убиствима не треба никад ни помишљати да је Циганин могао бити убица, ако му је само ма и најмања опасност могла претити. Исто тако не треба сматрати да су неку покрађу извршили Цигани, ако у кући има неколико одважних људи, који би их оружјем могли предусрести. Је ли лопов н. пр. кад смо га повијали, на непојмљиво вешт начин утекао пужењем низ олук, преко тараба и т. д., то је онда био Циганин, али ако се лопов дрзнуо да скочи

с какве висине, да је био у опасности да сломи ногу или се иначе повреди, онда то није био Циганин. Карактеристично је, да Циганин врло често држи у приправности оружје, кад краде: буџа је наслоњена крај њега, а нож му је у зубима, да би га имао брзо при руци, чим би га ко напао. Али кад дође до тога да се треба бранити, Циги то и не пада на ум, већ бежи што брже може. Деси се више пута, да Циганин у бегству пуца на своје гониоце, али то тек онда пошто је умакао у помрчину, скрио се иза кућњег угла или дрвета и т. д. Исто тако карактеристичан је начин, на који Циганин извршује убиство, ако се уопште на исто сме да одважи. Онај жандарм (види »Шта све лопови ирактикују" на стр. 264 »П. Гл.") кога је више Цигана мучки напало и убило, имао је на њему небројено много дубоких убода, којих је велики број морао да добије, кад је већ био мртав. Циганин своју жртву бије за то толико да би се ослободио, да би је сигурно убио, то је једно, а друго ју што се у таквом њихном поступку огледа грозна жеђ за убијањем, јер Циганин као да ужива у томе да мртвог човека свега исиробада и измрцвари. Циганин је врло прождрљив. Оно што очима види, хтео би да је одмах његово. У земљама, које нате од Цигана, нозната је ствар, да се посек мора чувати од њих. Довољно је да само виде какву ствар, па да се у њима разбукти страст крађе. »Ми не можемо друкчије«, рекла је једном једна стара Циганка, »метни Циганину златник на његов гроб, његова ће рука израсти и златнив докопати". Да је врло опасно нешто лепо изнети иред Циганина, то зна сваки сељак, али колико пута виђа Циганин сељака, а колико пута сељак њега! Као каква лисица шуња се Циганин око куће, око села, око житница, он види све, њега не види нико, и тек пошто је нешто нестало, сумња се да су ту можда били Цигани. X. Гр. (НАСТАВИЋЕ СЕ).

ДУШЕВНО БОЛЕСТАН - КРАДЉИБАЦ Суманути у првоме студијуму свога обољења, доста пута чини казнима дела, почев од најобичнијих крађа, иа до убистава. Појаве те тако су честе, .да је у судској медецини састављен један нарочити одсек, у коме се све то изучава, а добио је назив »Судско-медецински део у развићу лудила.® Истражни чиновници и судије, треба да су добро упознати са овим делом психијатрије а да се до тога дође, ваља поред теориске ваставе, изучавати конкретне случајеве. При овоме изучавању треба ићи, сада у науци примљеном методом, од простога сложеном. Тако, поред случајева заплетених, у којима иследнпци морају да своје потпуно поверење даду лекару, има и других у којима и они сами могу, с мало више пажње, да уоче, да власт има посла са умоболним лицем. Заплетени случајеви су они, где лекари, на основу познавања знакова иеке душевне болести, могу да ту болест констатују са сигурношКу и много пре но што поступци дотичне особе постану такви, да болест душевна постане јасна и за лајике. Та нериода може да траје годинама. Прости случајеви су они, где само треба пажљиво изучити начин постанка неке кривице, исказе оптуженога, његово држање, понашање, његову индиФерентност наспрам онога што се с њима дешава, па да се има озбиљна разлога сумњати у његово душевно здравље. Пример, који наводимо, долази у ред ових простих случајева, а у толико је интересантнији, што се тиче једне честе појаве у току врсте болести која се у целоме свету — на жалост — све чешће виђа. Неки Јоца С из Пожаревца, раденик враћајући се из Београда преко Гроцке наиђе у једној ливади близу те варошице на неке овце; чобанин је снавао а он сабере, 8 комада јагањаца, 6 брава оваца и 3 брава овнова, и дотера у Гроцку, те их све ђутуре прода по 8 динара пар! Та необична јеФтиноћа учини, да се посумња да су крађене и власт га узме на испит. Ту он изјави да је наишао на овце, дотерао их и иродао, у томе своме поступку он не увиђа ништа рђаво. При свем томе, власт га, после двомесечиога. притвор а, предаје суду суд нодунавски, видећи његову забуну, упути га у Болницу за Душевно болесне.