Полицијски гласник

354

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 46

гове некадање зацело велике лепоте једне туђинке. Око усана јој лебдејаше израз бескрајно жалосне иосусталости, а очи држаше само земљи оборене. ,,Како се зовете ? с( упитах љубазним гласом. »Говорим само свој матерњи језик«, одговори ми она на шпанском језику. »Онда са свим слободно њиме се и служите. Ја сам, још у младости својој, учио тај језик, па се надам, да ми је остало још толико у памети, да се могу с вама разумети". Изненађена тиме, она ме погледа радосно. »Ах, како ми је пријатно чути говор свога роднога места! Ви, госп. комесару, баш добро говорите нашим језиком/' »Тек колико за потребу службе®, приметих смешећи се. »Сад вас молим да ми одговорите на питање за ваше име. »Моје је име Долора Кало. Ја сам Циленка, кКи Мигуела Кало, угледнога трговца у Сантјагу.« »Па зар сад овде — у таком стању — међу прогоњенима ? сс »И ви не верујете? Јамачно мислите причаћу вам неку басну, да бих вас покренула да ме жалите? Али, на жалост, то ће бити баш истина, са свим жалосна истина. Чујте само историју моју. ИспричаКу је у кратко, да не злоупотребим сувише ваше стрпљење. Пре три године, у Сантјагу гостоваше једно италијанско оперско друштво, чије Сам представе с оцем чешће походила. Од певача је нарочито баритон Антоније Силва, због ласкавог и пуног улагивања гласа, а још више због поноспе мушке лепоте, заносио сав женски свет у Сантјагу. И мени се чињаше он идеал, идеал шеснаестогодишње девојке! Како се понех, кад приметих, да је он запазио моје интересовање, шта више изгледаше да ми одговара. — Није нам било тешко -да се нађемо. У Америчана је све слободније него у Европљана. Али наша љубавна срећа брзо би разорена. Једног дана не беше Антонија на уреченом састаику. У вече новине донесоше вест, да је притворен, што је опасно убб ножем неког младог човека, с којим се био завадио. Сћегсћег 1а Гетше ! жена је узрок, завршиваше се белешка у новинама. Заклела бих се тада, да сам ја крива за Антонијеву несрећу. Зар сам могла и слутити, да је он имао још коју жену, с којом би имао веза, а у исто време и мени се клео на љубав и верност? Да сам тада то сазнала, да сам знала да је он крваво дело учинио због те друге, јамачно све би било друкче. Овако, љубављу распаљена, ја се осетих позвана дужношћу, да Антонија спасавам ужаснога положаја, и ништа ме не могаде зауставити у томе. Имала сам и памети, да се латим срества, које у Сантјагу никад није било без чаробне моћи своје — крадом узех знатну суму новаца из касе свога оца. Никако и не помишљах на кривицу, коју овим учиних, та и Антоније је мене ради постао злочинцем ! Подмитила сам једног чувара притвореника, те је пустио Антонија да побегне. Да смо даље требали заједно да бежимо лађом у Еврону, чињаше ми се да се већ по себи разуме. Антоније се с почетка показиваше усхићен мојим делом, пуним ножртвовања, заклињаше ми се да ме никад неће напустити, и да ће ме, кад у његову отацбину дођемо, узети за жену. Али кад у Брипдизи стадосмо на италијанску земљу, рече ми да ће, ради наше сигурности, узети неко друго име и да због тога морамо своју обавезу одгодити на неко време. Мени изгледаше ово са свим оправдано ; само да останем увек уз њега, па бих и веће жртве подносила, а не да се одречем само једне Форме, која ми се тада видла беззначајна. Прво време нагнег живовања у Италији најлепша је успомена мога живота. Антонију, услед ранијих његових веза, не бн тешко наћи места у великим операма, а мени указиваше нежне пажње. А и од новаца, које сам од куће понела, имадох још доста, те могадосмо уживати своју срећу у пуној мери безбрижно. На жалост, она за мало трајаше. Лакомислени другови увукоше у своје друштво Антонија, који се разметаше својом увек пуном кесом — он поче да се карта и пијанчи. Све молбе и запомагања моја остадоше без успеха, а све више излажаше ми на видик његова осорљива природа, коју сам доцпије тако горко осећала. Последице неуредног му живота брзо се приметише, Антонијев глас поче да опада, тај некада омиљени певач не могаде више да загрева свет; импресарији, који су га пређе тражили, одбијаху сада његове понуде изговарајући се разлозима ништавним. Али најгоре беше то, што Антоније подмећаше мени да сам крива за његове уметничке назатке. Он тврђаше, да му наклоност публике, на-

рочпто света женског, одузима то, што је стално везан за мене, да због мене нестаје и квари му се глас, као у какве тице певачице, која би се, затворена у каФезу, морала лигиити слободе у гори, на коју се навикнула. Никад нећу заборавити оно вече, кад Антоније први пут ступивши у Кед&ш ЕтШа, од публике извиждан, дође кући, па ме као бесан стаде ударати! Од тада пође суноврат. Викао је на своју отаџбину, да у њој нема разумевања ни благодарности и хтеде сад да покуша срећу у туђини. С каквим успехом! Антоније падаше све дубље и дубље — до каФе -шантана. Шта сам све препатила кроз то безутешно време, ни описати не могу. Још црвеним и при самој помисли на тај најчемернији срам. Била сам се понизила до онога што је недостојно. Би, што је морало бити. У Л. Антоније ме је напустио — с другом — за увек ! Остадох на улици, без срестава, ни језика туђег не знадох. Свикојако један још пут беше ми отворен, да бих још неко време живела, али ма колико да сам крива, осећање части нисам са, свим изгубила, а оно ме чуваше од — срама.... Да не бих умрла од глади, просила сам и — крај песми наћи ћете у мом прогнаничком пасошу... с< Не, прави крај песме нађох ускоро за тим у једним италијанским новинама, које донеше белешку, да је нека млада Америчанка, Долора К. из Сантјага, баш кад је лађа улазила у пристаниште код Ђенове, скочила у море и у таласима његовим нашла брзу смрт.

ИОТОРИЈСКИ УБИЦА Међу убицама који су својим страховитим злочинима ушли и у саму историју, и успели да крвавим словима обележе своју успомену, једно од првих места заузима двадесетогодишњи младић Жан - Батист Троиман, о коме су се у Фрапцуској читаве књиге и студије писале, и који се у криминалним стварима и данас врло често помиње. Тропман, родом Елзашанин, служио је као чиновник у трговачкој кући богатог трговца Кенка. Породица Кенк која је бројала осам душа (отац, мати и шесторо деце) јако га је пазила и волела као да је од њихових. Тропман је био, поред своје необичне интелигенције, врло покварен младић, право чудовиште од неваљалства. Да би се дочепао имања породице Кенка, он смисли крвав план, који је на длаку извршио. Оца породице, старога Кенка заведе у околину Париза, причајући му о неким златним рудницима, и ту га убије и закогга. После месец дана врати се, каже целој породици како посао напредује не може боље бити, и како је старац казао да дођу два сина да, му помогну. Удовица пошље најстаријег сина, и Тропман њега на месту убије и закопа. Неко време лагао је породицу како отац и син немају времена да нишу, како су рањени у руку, и тако даље. Али како је удовица почела сумњати и како се злочин могао открити, он се реши да поубија целу породицу. Ево како описује тај његов грознп злочин Клод, тадашњи управник париске полиције, у својим Мемоарима: „Једне ноћи, 19. септембра, 1869., један Фијакер заустави се пред вратима Пантена. Било је дубоко у ноћ, ветар је силно дувао, густи облаци покривали су месец. Фијакер се био зауставио иред вратима Пантена, јер кочијаш не знаде на коју ће страну. Једно лице промоли главу из кола, и нареди Фијакеристу да тера напред. То лице био је Тромпан. Он је седео у средини кола, према г-ђи Кенк, жени његовог заштитника и најбољег пријатеља. Два млађа детета седела су поред матере, а троје остале деце седело је према њима, заједно са Тропманом. Цела породица долазила је из Елзаса, и бита је у најпустијем крају око Пантена, где је, по речима Тропмана, стари Кенк купио велико имање, и где са најстаријим сином, очекује жену н децу. Верни Тропман био је послан да их доведе. Кола се зауставише на путу код једне ливаде с детелином. Тропман сиђе први са госпођом и двоје деце. Осталима је казао да остану. — Ми идемо у сусрет вашем оцу, рекао им је, и ми ћемо вам га довести. И тада прстом показа на дну једне њиве велики бео зид који се видео према слабој ме.сечини.