Полицијски гласник

ЕРОЈ 46

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

355

Госпођа Кенк са једним дететом испод руке ишла је за убицом, који је водио друго. Пошто је Тропман отишао с мајком и двоје деце, кочијаш се окрете и упита троје деце која су остала: — Зашто идете тако доцкан? — Ми ништа не знамо, одговори најстарије. Нагл пријатељ Тропман довео је нас довде по вољи очевој. Протекоше скоро двадесет и пет минута. Кочијаш је био ућутао, јер је ветар тако звиждао да се говор није могао чути. Само у два три маха неки узвици и лајање паса надвисише хуку ветра. Када се не чу ништа више, Тропман се врати. Узнемирен нешто, он скиде троје деце, и заповедничким гласом рече кочијашу: — Идите. Решено је да останемо овде. Фијакер пође путем у Париз. Сутра дан један сељак, по именуЛанглоа, опази на својој њиви неки брежуљак који јуче није видео. Брзо се приближи, и када дође поче разгртаги земљу лопатом и — стукну пренеражен. Пред њиме су биле лешине једне жбне и петоро деце! Сви су били поубијани будаком. Жена је имала двадесет и девет рана, и то све позади, само две у слабине. Лаиглоа је, пре вештака, по свима знацима могао констатовати да су сви још живи покопани. По рукама им се видело да су се бранили. 26. септембра, неки Ни^ћ'8, на четрдесет метара даљине од места где је нађено шест жртава, нађе и седму. Лешина је имала ударе будака у груди и била је Густава Кенка, најста'ријег сина. После кратког времена нађоше и осму, лешину несрећног Шана Кенка. Лешина је већ почела трулити, али се на рубљу видело име Кенково. Тако је ово чудовиште од двадесет година убило целу једну аородицу: од осам душа оца, матер и гиестпро дечице!,..

Тропман је био наскоро ухваћен. У затвору је писао стихове и неколико пута покушавао да се убије. Покушавао је да подмити сЕоје чуваре да му набаве отрова, преклињао је свештеника и апотекара апсанског да му даду отрова, па чак и саме посетиоце који су долазили да га виде. Полицију је непрестано лагао да је имао саучасника, па је чак успео да једно писмо у томе смислу упути и самој царици. Све му је било у залуд. 19. јануара сечиво гилотине одруби му главу. У последњем часу, везан и стављен на гилотину, борио се са џелатом и одгризао му прст. Тако је свршио овај жалосни витез злочина.

РАЗБОЈНИЧКА Ј А.ЗБИНА — К. Ортшан (СВРШЕТАК) У колико се на основу овог исказа могло радити, предузете су све нолицијске мере. Али моја бојазан, да ће се врло мали или никакав успех постићи, показала се као оправдана. Како портир железничке станице тако и келнер рестораторов, засведочили су понеке исказе Кајлхолцове, али његовог пратиоца нико не познаваше, нити га је ко г:,е год раније видео. Осем тога, њихов опис не слагаше се са оним лицима, која полицији беху позната као варалице сељака, или као други чланови разбојничког света. Кад се Кајлхолц после неколико дана опоравио од последица оне злокобне ноћи и био пуштен из болнице, покушавао је неколико пута да нађе ону несрећну кућу, али у томе никако није могао успети, те је на послетку морао од тога одустати изјавивши, да му је немогуће упознати како зграду, тако и пут којим су онда ишли. Тако је полиција била упућена само на своју сопствену снагу, а за покрађеног била је велика срећа што се нашао неки добар човек, који је о овоме догађају читао у новинама, те му дао занимања, и тиме га привремено сиасао крајње оскудице. Од овог догађаја прошло је већ више недеља, и ја сам на-њ био већ скоро и заборавио. Међу тим, тада сам морао путовати на више дана у једно оближње село ради трагања

за виновницима неког разбојништва с убијством. И у овом случају рачунао сам, да ћу имати посла са врло окорелим зликовцима, те сам се одлучио, да не идем у село као чиновник, већ у масци сточног трговца, како би ми истрага била што сигурнија. При свем том ни овде нисам постигао никаквог успеха, те сам, враћајући се у престоницу, дошао на станицу врло зловољан и као убијен. У хаљинама сточног трговца, а снабдевен лажном брадом, остао бих непознат и свом најбољем пријатељу. У тренутку кад оставих купе, паде ми поглед на једног високог, танког младића, са црвеном као ватра косом, где стоји у станичној одаји од мене прилично подалеко, обзирући се врло пажљиво на све стране. Као муња пролети ми кроз главу мисао о покраденом Кајлхолцу те се реших да овог подозривог младића узмем на око. Враћајући се потпуно својој улози, изађох полако, с тешким корацима из вагона, и потрудих се, да лицу дам што простији израз, и остах стојећи на перону, привидно не знајући на коју ћу страни. Очекивање ме није преварило; птица заиста пође на лепак. После неколико тренутака младић ми приђе. Већ по првим речима уверих се, да имам посла са једним поштеним чЛаном друштва за хватање и варање сељака, те удвостручих своје напоре да га у тој за-њ опасној обмани одржим. Сељачким дијалектом из околине, који ми срећом беше исто тако лак као и »високо-немачки®, испричах му, да хоћу да се иселим у Бразилију, а срце ми заигра од радости, кад млади човек добро одиграним чуђењем лупи се рукама и поче причати о неком свом ујаку, који се носио баш истим мислима. Говораше ми о састанку са овим ујаком, и ако имам воље да одмах упознам свог сапутника, који је један красан, добар човек, то ћу најбоље учинити ако му за један сахат правим друштво. Разуме се, да еам позив примио радосно, пошто сам најпре руком опипао џеп и уверио се, да је на добром месту и при руци мој кратки, гвоздени »убилац«, једино оружје, које, осим ћорфишецима напуњеног револвера, увек при себи носим. Исто тако као што је био случај и с Кајлхолцем, позва ме пратилац да свратимо у једну ресторацију на чашу пива; али пошто нисдм хтео упуштати тичицу, која је мислила да сам већ у њеној замци, то одбих позив и замолих, да ме одмах води ујаку. Ишли смо по једном бескрајном кругу варошким улицама, и у себи нисам могао одрећи вештину моме вођи. Странац на овом цик-цак путу зацело не би могао приметити, да ми, у ствари, увек у једном истом крају вароши остајемо, прешав после толико дугог пешачења један размак, који се у правој линији могао прећи само за неколико минута ; међутим, ми смо употребили за то више од једног сахата. Кад сам напослстку почео изјављивати своје нестрпљење, увераваше ме младић са сигурношћу, да смо већ на месту, и, доиста, одмах по том зауставиемо се пред неком омањом кућом у једној извиканој улици. Да сам овде завршио своју улогу сточног трговца и исељеника, и да сам свога пратиоца одмах затворио и кућу претресао, доспео бих, можда, такође до жељеног циља. Али пошто сам успео да ову препредену варалицу довде одрлшм у заблуди, моје криминално частољубље подбадало ме је да идем још и даље, те ако ми буде могуће, да једним ударцем разорим цело гнездо. При томе сам знао, да се излажем великој опасности, али сам се ослбнио на своју одлучност, телесну снагу и, пре свега, на моје познанство свију разбојничких и вараличких лукавштина. Тако слободно пођох, али с највећом опрезношћу за вођом кроз неко уско и мрачно двориште. И ово се тачно слагаше с Кајлхолцовим описом, као и три пут поновљено куцање, које нема сумње, служаше између опаког друштва као уговорени знак. Млада девојка, која нам отвори врата од приземног стана, беше, заиста, значајне лепоте, али ме та лепота у овом тренутку много мање иитересоваше од открића, да је она једна од најопаснијих џепних и дућанских крадљивица, коју полиција одавно тражаше ради осуде због једног читавог низ-а крађа и разбојништава. Једва сам се уздржао; да се на мепи не позна радосио изненађење. Учиних младој дами неколико комплимената и захтех, да се видим с помињатим ујаком. Позпаник са етанице увераваше ме, да ће он одмах доћи и предложи, да би до његовог доласка могли провести време при Флаши вина и каквој невиној игри. Прво одбих с примедбом, да никакво вино не могу да поднесем, а другу понуду примих, али с.амо да играмо »шесет и шест® или »овчије главе. сс Млада девојка услужно примд,че две столице за сто, и добро приметих да оној, која беше мени намењена, даде с велпком бриж-