Полицијски гласник

356

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 46

љивошКу нарочито срачуњено место. Седећи на њој леђа би ми била окренута ирема једним вратанцима, која су ми одмах пала у очи, и која су за ме, по намери »добрих људи' , требала да буду судбоносна. Ну, како ми је било много стало до тога, да се ујак Ј -каже, то и даље једнако остах у својој улози, те примих показано ми место без поговора. Али ипак, тсад се млада дражесна дама хтеде наместити иза мене, да би, како рече, могла игру мало посматрати, замолих је да узме друго место, наводећи како не волим да ми ко гледа у карте. У ствари за ово захтевање имао сам сасвим друге, важне узроке. На име, био сам извукао једно мало џепно огледало, па сам 1а врло вешто иза мојих карата сакрио, те сам помоћу њега могао све тачно посматрати, шта се иза мојих леђа збива. Да ова опрезност није била излишна, набрзо сам се уверио, јер од једном, сасвим нечујно , раставише се вратанца, а у мом огледалу угледах лепо најпре главу, а по том и цело тело једног човека, који ми скроз беше познат, и од кога се, према н.еговој прошлости, могло очекивати све, само ништа добро. То беше у лупешком друштву под надимком „Шустер Ото" добро познати и опасни разбојник, који је већ небројено пута стављан под суд због небројених простих и тешких крађа, а иоследњи пут због разбојништва и телесне иовреде. За ово је дело осуђен на. вишегодишњу робију, али ју је избегао крајње дрским бегством. Све потере за њим остале су до сада сасвим безуспешне. Моје задовољство због овог проналаска беше тако велико, да потпуно заборавих на опасност моје ситуације, и, са неким расположењем, праћах у мом огледалцету сваки иокрет оног бедника. Видех, како моме пратиоцу даде неки знак, те младић са удвострученом жестином поче бацати карте на сто, очевидно у намери, да сву моју пажњу скрене на игру. За тим спазих, како тајанствени »ујак® изнесе напред руку, коју је досад с једном Флашицом и белим убрусом држао иза леђа, и на прстима приђе корак ближе к мојој столици. Сад се већ ниједан тренутак више није смело одуговлачити, већ је требало несретпиковића збунити брзим препадом. Скочих муњевито, одбацив моју столицу брзим покретом ноге, и пре него што је се лукави нападач прибрао од страха, паде мој »убилац® на његово десно плеће с таквом жестином, да му рука клону као сломљена, и са потмулим узвиком посрну назад. За тренутак био сам обезбеђен његове силе, а пошто се бојах осем високог младића још и лепе даме , то се без премишљања латих мог другог средства, које ме и против најдрскијих разбојника није још никад изневерило ; извукох мој ћоравцима напуњен револвер из унутрашњег џепа, управих претећи његова уста на оба субјекта, која ту дрхћући стајаху бледа као смрт, и наредих им, да ортака узму у средину и преда мном пођу напред. — Ја сам полицијски комесар X. — подвикнух им. Мислим да сте који пут слушали о мени, и да се са мном није шалити. Дакле напред! Првог који покуша да бега, убићу без сажаљења. Са задовољством приметих, да се сви троје, отежући и шкрипећи зубима, спремише да следују мојој заповести, видећи и сами да нисам човек, који би се шалио с таком сортом људи. »Шустер 0то с< је при мом нео^екиваном удару испустио малу Флашицу, те је до мог повратка опрезно склоних ногом на страну. Моја три заробљеника потерах пред собом са издигнутим револвером као стадо оваца, а, на улици сам их предао неколицини чувара јавне безбедности, које сам пиштаљком дозвао, те су их отерали у сигуран затвор. Кад је извршена преметачина куће, изнета је на видело -цела тајна зликовачке дружине, а на једном скривеном месту, које је „Шустер Ото" сам издао, нађен је и највећи део новца, који је украден јадном Кајлхолцу. Млади човек, који је разним власуљама и мењањем одела врло вешто остајао непознат, доводио је „муштерије". Млада, лепа дама послужила је честитог сељака вииом, од кога смо нашли више Флаша помешаних с приличном дозом морфијума, али ради што веће сигурности, довели су жртву помоћу хлороФорма у дубоку несвестицу, у ком је стању и у воду бачена, из које се само чудом избавила. Свакојако и мене би снашла иста судба, те кад хладнокрвно о свем том размислим, и сетим се, у какву сам опасност био дрско и охоло зашао ипак мало задрхћем. Зликовци покушаше у почетку с лагањем, али кад се само један од њих избрбља, прпзнадоше дело сви, те су све троје

скупа на дуго време уклоњени од људског друштва. Кајлхолц и жена му изгубише сваку вољу за исељењем, и ако су примили највећи део свог новца. Својим скромним капиталом отпочеше једну малу радњу, која их, уз њину марљивост и поштење, доведе до угледног стања. С немачког Ж. А. Л. ИЗ П0ЖЦИЈ0К0Г АЛБУМА, Павле Младеновић и син му Никода. Отац и син, Обојица лопови; обојица одговарају за иста дела ; обојица се осуђују на исту казну. Па зар би и■могао отац пустити самога сина међу оне покварене људе у казамату београдском ? Зар се толико бринуо око васпитања његовог; зар се толико трудио да га на пут изведе, па да га сад сама пусти у град београдски ? Не! Он, отац, који је уживао у своме јединцу; који је био у стању да га до његове 28-ме године очува, не може допустити да му син сада пропадне. А син зар да допусти, да се његов стари отац мучи под старост сам , без игде иког свога? Не, он, као добар син, толико је захвалан своме оцу, што га је на пут извео, да га ни под којим условима није пустио самог у град. Иде и он за њим. Какав диван пример очеве љубави и синовљег пожртвовања? Каква страшна елика доба у коме живимо! Павле Младеновић, старац од 66 година и син му Никола од 28 год. поротном пресудом првостепеног београдског. суда за окр. подунавски од 28 маја тек. год. № 8966. осуђени су на по 10 година робије у тешком окову и 9 јуна тек. године спроведени управи београдског казненог завода на издржање ове осуде. А знате шта су радкгли? Ноћу, између 3—4 Фебруара тек. год. развалили су тор манастира Раковице и из истог украли 7 коза, а ноћу, између 5 и 6 истог месеца обили су шталу Танасија Стојковића из Јајинаца и из исте украли три брава свиња. Ето, за 7 коза и троје свиња и отац и син дошли су у казамат београдски, а њихова кућа са свим пропала. Осуђени су родом из М. М. Лука; тамо имају и породицу. Панта Јексеровић. Четрдесет му је година, а осуђен је до сада на 41 годину робије,.у три пута. Први пут 1872 г. Панта је као малолетан од стране првостепеног суда за округ подунавски, осуђен на годину дана затвора, због крађе, коју је извршио једноме сељаку из села Вреоца, среза колубарског, окр.^подунавског. Ову казну издржао је у пожаревачком казненом заводу. Октобра месеца 1888 првостеп. београд. суд за округ подунавски пресудом својом № 20284 осудио је Панту на 20 година робије у тешком окову због једног разбојништва и три опасне крађе. Разбојништво је извршио над Жиком Н. земљод. из села Шилаковца, ср. посав. а крађе неким сељацима из села: Врбовне и Волевца истог среза. У место да на осуди остане до 1908 год. Панта је крајем 1891 год. пуштен у слободу. Од 20 год. дакле, издржао је свега