Полицијски гласник

364

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БГОЈ 41

по том и превари, одузев јој девојаштво... Ђурђија је што 'но веле лудовала за Обреном : она је можда много више и искреније волела овога враголастог сељака, који је умео да заради хлеба без мотике. Родитељи Обренови бејаху прилично имућни, те не дозвољаваху да им син узме сиротицу, па су за то више пута долазили у сукоб са Обреном. Али, како зли језици у селу говоре, Ђурђија је још од своје пок. матере научила „мађијање", па се тиме у овој прилипи вешто користила... Видевши, да се по селу сазнало, шта је учињено с њом, она „омађија" Обрена тако, да презре родитељске савете; одели се од дома њиховог ; сагради себи кућу на крај села, више једног погустог шумарка и венча се са Ђурђијом. Пре венчања а за време деобе, долазило је до немилих призора између оца и сина. По свој околини пуцала је брука, како је чича Степан испребијан секиром од стране свога сина Обрена, а по том како је овога вијао отац по селу и неколико пута гађао из пушке. Еле, како му драго, Обрен и Ђурђија су муж ижена... Медени дани прођоше као руком однесени,.. Жарка љубав ових »заљубљених® за мало трајаше, па се окрете у несугласице, задевице, кавгу, бој »на мртво име ; (с бегање Ђурђије од куће и т. д. и т. д. У том животу, у том тако горком и несрећном животу, пролазили су дани и године, а за то време Обрен и Ђурђија добили су четворо деце... Сваку кору црна хлеба Ђурђија је натапала горким сузама, чему су се придруживала често и већ одрасла деца њихова, која су, као и маги им, увек била модричава... Обрен је непрестано пио, варао с воју жену, проводећи љубав са другим женама, највећма са неком удовицом Миленом, која је како се вели, многима »памет завртела®... Главно занимање било је Обрену шумаровање и — лов; лов на тице и зверове и —• на туђу својину... Он је био чувен и на далеко познат убојица; био је што оно веле: прави ,Турчин (с ... Ко њега увреди, тај је свршио своје; тај из потаје буде или премлаћен, или му једнога јутра тек осване обор без свиња односно са „из освете" убијеним и у обору остављеним бравом. Убити човека њему је била веома. лака ствар, а на то је у свако доба и за малу награду био готов. Многа убиства у селу II околини, за која кривци нису пронађени, приписивана су њему, али јавно о томе нико није смео рећи, јер тада тешко томе — и његовој глави, и његову малу... Упалити сена, разбити подрум, кош, качару; ухватити у шуми прасе на му живоме осећи бут в за ћевап«, и пустпти га, да се онако наказно вуче — њему ништа није било тешко и страшно. У кућама његових милосница, никад није било без мрса. Ако се данас завадиш или и споречкаш с њиме, он ти у очи, пред сведоцима, каже, да ће ти ма чиме нашкодити, па слободно бери кожу на шиљак и добру се не надај!... Кад сутра, по том, осване дан и одеш у тор, а оно најбоља овца лежи у својој сопственој крви; нит' ваља месо. нит' кожа: месо се устајало а комад коже, заједно с плећком, осечен и однесен!... И ако знаш, да ти је ову доброту учинио Обрен, ти се ипак с њим здравиш: заподеваш шалу, па или причаш шта ти је са бравом, или о томе ни речце •— ћутиш као заливен.. . Обрену ни бриге, јер нити га смеш тужити, ни „бедити", нити који од сељака сме сведочити, да им је Обрен аретио. Тако је то трајало све донде, док је у Обрену куцало његово зулумћарско срце ; док је у њему живела његова погана душа ... (свршиће се)

ЕНГ1ЕСКИ ЛОПОВИ Лондонски лопови и варалице с правом се сматрају као најпрепреденији и најлукавији у своме занату. Велики успех постижу иарочито тим, што покрађене збуњују својом љубазношћу. Да наведемо један мали карактеристичан пример. Послужитељ једне велике лондонске банке имађаше обичај, да суме, које је цмао да поси банци или из ове на друга места, ако су биле омање, но.си у кеси под мишком. Када је једног дана носећи овако под мишком две велике кесе с новцем ишао у банку, осети како се неки човек, излазећи из куће што беше баш пред њим, очеша о љегово раме тако

јако, да му једна кеса са звеком паде на земљу. Дигнувши је одмах, хтеде он да се обрецне на непажљивца, али га овај по неколико пута понизно мољаше за извињење, те таком љубазношћу одљути банк. послужитеља, који мирно продужи даље својим путем. Али када је у банци обе кесе изручио да новац преброји, нађе у оној кеси што ју је био испустио место сребрног новца саме неке старе оловне, месингане и бакарне плочице, и ако и на овој као и на оној другој кеси беше прави жиг његове банке. Беше очевидно да варалица, који се опако нагло очешао о његово раме и тиме проузроковао да момак испусти кесу, није пустио да исга падне на земљу, већ је бацио другу, лажну, а праву је с невероватном брзином дочекао и склонио. Тада се држало да је он имао помоћника, али се набрзо када је ухваћен дознало, да је то дело сам брижљиво припремао и извео. У том циљу је ступио у везу са једним бившим чиновником банчиним, како би набавио тачну копију тих кеса за новац. Ова припрема је добро награђена, јер варалици паде у руке скоро хиљаду Фуната. Да не само мушке варалице, већ и женске оперирају са особитом виртуозношћу и уметношћу, доказује следећи догађај: У једну јувелирску радњу уђу мати и кћи да купе прстен. За време док испитиваху и бираху изнету робу, одједном мати удари кћер шамаром. Девојка увераваше с великим негодовањем и одвише кочоперним изазивањем, да јој је прстен случајно за време бираља упао у џеп. Јувелир се умири повратком прстена и мајчином казном, и пошто је мати изабрала и купила један од изнетих егземплара, одоше обе даме из трговине. Али тек што оне беху ишчезле, примети јувелир да му нема једног врло скупоценог прстена. Брзом потером пронађу обе даме и врате их натраг. а прстен се, иаравно, нађе у материном џепу, која је шамаром хтела само да обрати јувелирову иажњу са себе на млађе лице. Заједничке операције двојице или више све су омиљеније у лондонском лупешком друштву. Најдрскија подузећа изводе се у друштву. Уђе на пример какав фино одевен господин у неку јувелирску радњу, да »избере® коју ствар. За време бнрања шчепа дрско брилијантску гривну и брзо изађе напоље. Али недалеко од радње лопов је био већ ухваћен. Како јувелир беше истрчао из радње брзо за лупежом, онако голоI лав, то га конштаблер задржа на неколико корака иза дућана. — Молим вас, зар нећете узети прво шешир, па онда да идемо у полицијску станицу — рече учтиво полицајац покра^еном јувелиру. Јувелир се пожури у радњу, узе шешир и штап, пожури се онет напоље, али ни лопова ни конштаблера нигде не беше. Кад је се на послетку вратио у радњу, један трећи ортак оне две варалице беше се користио узбуђеношћу јувелирове жене, те При »избору« јувелирских предмета украо неку скупоцену ствар и, такође, срећно умакао. Такве лоиовске операције пзводе се заједнички често. Нри томе употребљавају често врло комнлициран апарат. Пре неког времена описано је у неким енглеским листовима једно тако вештачко дело, изведено од читавог туцета варалица. — Једног дана пођем у Чити — тако се описује у овој вести — и задржах се пред излогом једне радње да разгледам неке слике. На скоро опазих да сам опкољен од једно пола туцета дечака, који се баш уза ме прибише. На мах осетих неки покрет у моме џепу и ириметих, да ми је већ нестало новчаника. 'Гада шчепах једног од тих ннсретниковића, који ми беше најближи, и таман хтедох да му опалим неколико ваљаних шамара, кад ми приђе млад, фино одевеп господичић са речма: — Ви сте претрпели неку штету, господине ? — Штету! — одговорих, свакојако, и овај варалица ми је сигурно узео новчаник, јер је за последњн четврт часа непрестано чувао стражу код мог џепа. — Смем ли питати — поче страни господин — да ли вам је штета врло велика? —■ Две новчанице од по десет Фуната. — Знате ли нумере новчаница, како би их код банке могли задржати? — На жалост, не знам! — То сам вам, господине, — рече милосрдни господичић — врло обавезан за дато ми повољно објашњење, јер онај