Полицијски гласник

БРОЈ 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

365

проклети обешељак што вам је џеп испразнио куне се, да је нашао само једну десетицу. Нас смо троје, те би вам то било нешто мало. Препоручујем се ! Пре но п1то добих времена да стегнем песницу да га ударим, беше варалица већ стругнуо у једну споредну улицу, и за тили час ишчезе у њој. Међу тпм беше се искупила гомила света око мене и оног што сам га држао за јаку. Овај се ни најмање не отимаше, само рече, како се нада, да ће скоро наићи какав полицијски чиновник, те да га пита: како он сме да јавно, на улици, напада мирна човека. Погледах га боље, и запста ми се учини да то неће бити лопов, већ миран и поштен човек. С тога га замолих за извињење и пустих га. Ои још размишљаше о моме поступку и мишљаше, да и ако му баш не иде добро, то он ипак не мора бити лопов. Али у данашње време је несрећа кад се не може носити елегантно одело. Ја сам ово сматрао као учтив позив за накнаду. Бојећи се да га нисам неправедно напао, дадох му нешто новаца, што сам још имао у другом џепу. ■—• Али, молим вас, немојте ништа казати о овоме лумперају мојим колегама. То је била приватна ствар нас двојице. То ћу задржати за себе. Али сад се морам журити, да не би они обешењаци измакли с мојим делом. С Богом ! Више никад не видох ни те кесароше ни моје новце. С немачког Жив. А. Л.

у коме Војин беше, чују његово запомагање; прискоче му у помоћ и изваде га из бунара. Да су само неколико минута доцније дошли, Војина данас неби било међу живима, јер већ беше онесвеснуо. Разуме се већ, да су Милован и Драгић одмах похватани и решењем начелника среза колубар. стављени под кривичну истрагу и у притвор. Обојица су упорно одрицали свој злочин код истражне власти, па тако исто чињаху и код суда, али им све то ништа не поможе, јер њихова кривица би доказана сведоџбом сведока очевидаца. Првост. београдски суд за округ подунавски осудио их је, и то : Милована на 12, а Драгића на 10 година робије у тешком окову. Апелациони суд пресудом својом од 16 септембра тек. год. Бр. 3198 повисио им је казну још са по две године робије, те је тако Милован осуђен на 14 а Драгић на 12година. Октобра 27. тек. год. оба ова злочинца спроведени су управи београд. казненог завода на издрзкање осуде. Кад их је том приликом један иолициски чиновник упитао зашто су осуђени, Драгић му је, смејући се, одговорио оном најобичнијом „шатровачком с( фразом: — На правди Бога. И Драгић и Миловаа немају више од по 25 год. Драгић је ожењен и има четворо деце; обојица су пре ове осуде били посве рђавог владања. ■ ♦» . ^

ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА, Милован Рајковик и Драгик Матић. Марта 25. тек. год. у селу Сакуљи, среза колубарског, окр. подунавског, десио се један догађај — један страховит и сраман злочин, који је узбунио не само сељане села Сакуље, но и сваког оног, ко је за њега дознао. Виновници тог срамног злочина не беше нико други до ова двојица: Милован и Драгић, а сам злочин састојао се у томе, што су они поменутог дана бацили у бунар шесто-годишњв дете Војина —■ синовца Миловановог само за то, да би Милован наследио његов део имања. Упропастив све што је имао, осуђиван неколико пута због крађе, у своме селу од свију презрен, Милован се решио на овај злочин, али, немајући довољно храбрости да га сам изврши, он је нашао овога Драгића, који у осталом не беше ништа бољи од њега. Онога цана када је злочин извршен, Милован је одвео Војина до једног бунара. подаље од села. Ту их је већ очекивао Драгић , који, ко санћим шалећи се с Војином да ће га бацити у бунар, докоиа истога па га одиста у бунар баци. По извршеном злочину оба злочинца побегли су, а Војин је остао у бунару запомажући. Шта је било с њим ? — Нема смрти без суђеног дана, вели наш народ, па тако је у овом случају и са Војином било. Јован, Глигорије и Љуир, браћа Васиљевићи онд.

Милован

ДрагиЂ

воделци, обилазећи своје имање, које беше у близипи бунара,

КО ЈЕ 0В0? Октобра 21. тек. год. прогнала га је овамо земунска полиција као нашег поданика због „вагабундирања". Људи не трпе да им се земља пуни беспосличарима и скитницама, а у те бесиосличаре и скитнице спадао је и овај, за кога земунска полиција у акту № 199, којим га је предала београдској полицији »рече: да се зове »Милан Петрушић« и да је родом из Београда. Као нхто обично у неким приликама бива, наша београдска полиција примила је »Милана«, па како јој се учинио сумњивим Србином, јер врло рђаво говораше српски, то га подвргне строгом испиту. Видећи да му је немогуће обмањивати полицију београдску, јер о самом Београду, за који је код земунске полиције казао, да му је место рођења, нема^аше ни појма. »Милан« на крају крајева изјави: да је родом из села Ержилоша у Маџарској ; да се зове Иштван Ковачић, да је, као бив. војникП. пешач. регименте пре годину дана побегао из Б. Пеште(?) и да је, бојећи се да га земунска полиција не би прогнала у место рођења,те би се тако сазнало за његово бегство из војске, обмануо исту као да је родом из Београда. — Ја сам, као што видите, господине, војнички бегунац и ништа више, и као такав молим за заштиту српских закона. — Ако сумњате у моје казивање, а ви тражите извешће од аустр .-угарских власти, па ћете се уверити, да сам истину говорио. Док то извешће не стигне, ја молим да останем овде у Београду, и да ми дате дозволу за рад. Овај исказ Иштванов одмах је саопштен земунској полицији, а он је, као посве сумњив, задржан у иритвору управином. На неколико дана после овога, јави ^земунска полиција београдској полицији, да све оно што је Иштван казао не постоји у истини, као и да II. пешачка регимента није у Б. Пешти, већ у Бечу. Кад је овај извештај земунске полиције^ саопштен Иштвану, и он је том приликом позван да каже п раву истину ко је, шта је и од куда је, —• он је изјавио ово: