Полицијски гласник

378

ПОЛИЦИЈСКИ глдсниу

ВРОЈ 49

...то је требало у школи научити. 8 Писар Стаиоју је криво што га учитељ потцењује: »Валај за људе паметне добра је и калдрма а билмезима ни школа ништа не, помаже." Из тих речи роди се 1)аво, а он их опет наирави неиријатељима. И сад, варавно, све другачпје изгледа: не само што су прекинули односе, него се отворено мрзе. Где је стигао писар Станоје стварао је учитељу разне ненрилике; свима средствима правио му је сметње и кињио га на сваком кораку. Чакмује п.ронашао некакву неисправност и у два маха га новчано кажњавао. То је учитеља највише. заболело, те смисли да му врати жао за срамоту. »Чекнидер мало, малчице преко јавности да се разговарамо«, премишљаше учитељ. »Да га зврцнемо преко новина' 1 . Мућкао је и саставл.ао неколико дана, док најпосле једног лепог дана не изиђе допис у месним новинама, тако оштар да га ни Мицко адвокат не би боље умео срочити. Све што је рђавога знао о Станоју, сручи му на главу. Допис је у виду чланка и испод наслова, који бомбасто звони „Наш Калигула«, стоји мото : »Стапдер мало од Добоја Мујо и ми коња за трку имамо. к Чланак почиње тиме, како је наш народ борио се пет векова за слободу и када ју је извојевао, налазе се људи. који не маре „за то благо човечанства и модерне културе.« После тога изнесено је да ћата Станоје долази у ред друштвених амФибија, да по целу ноћ липа као смук, »јербо, говори се, да има сунђер у стомаку«, да суче на туђ рачун, »дакле и линац и муфташ у исти мах. (( Па четири места стоји: В И он је још у некој вајној служби. Жалосно, по сто иута жалосно!" Поред осталога дописник набраја ваздан злоупотреба у званичној дужности и износи да ћата Станоје мало води рачува и о својој, а камо лп о туђој части, и да облеће почесто око туђих п]!)озора. Доиис завршује тиме »да ће културна историја човечанства на својим листовима неумитном руком а црним и крвавим словима забележитп име новога Калигуле, то јест ћате Станоја.« Тога јутра, као и обично, поранилн неки трговци на каву код в Слона (( т. ј. Данчета Цинцарина, на се само ишчуђавају гуркајући непрестано један другоме новине под нос. — Види! Испеглаше ти нашег среског к'о какве старе панталоне. Овај чита, чита и чисто не може очима својим да верује. — Е, људи! Ала га убрисаше! Чудо ! — Море, ребра му изломи ! — Алал му вера! Писар Станоје жив да се изеде. Не сме у кавану да оде. Само га питају: — Ама, шта оно би- „с вас (( , господин Станоје, а? — Ко вас оно цена? — Показаћу ја тој јкивотињи , па ће се пушмти... Законом ћу ја њега и судом... платиће он то мени скупо. Дочује уча да се Станоје спрема да га тужи суду за увреду и клевету путем штампе, те ти брже боље похита да се извуче из неприлике. И, наравно, одмах се даде на посао. Он се познавао са општинским писаром Станком Марковићем и живео је с њим врло леио. Још исте вечери пише он овоме шта је у ствари и како ће да страда због клевете, ако за времена, писару Станоју не извуку асуру.. Они се састану и ту уреде ствар како да се учитељ извуче из неприлпке. Ћата Станко пристане и не буде лен, него одмах сутра дан искити тужбу, црилепи прописну таксу и одмах је преда суду. После неколико дана дође из суда по.зив у школу: зову учу на саслушање. Иследник га дочека снебивајући се мало и отиоче: — Знате... звао сам вас... ПоЗнајете ли ви неког Станка Марковића, општинског писара ? Учитељу заигра на уснама осмех од радости. — Ко њега да не познаје — ћату Станоја! А боље да га иисам никад ни познао! Јер то је човек да вас Бог сачува... Ја сам морао, ту скоро... Иследник га ирекиде пруживши му некакву хартију. — Изволите, видите... —• Шта је ово? као зачуди се учитељ. — Ето шта је: тужи вас за клевету коју сте му нанели путем јавности. Назпв Калигула сматра за увреду, а клеветали

сте га да је бекрија, да чин-и злоупотребе у дужности, да је муфташ, да обиграва око туђих прозора. ■—■ Јесам... — Али, господине, то све треба и доказати. Учитељ прочита тужбу и у тужби наведена инкриминисана места. »Писац чланка Наш Калшула изнео је клевету противу мене а по закону о штампи то је казнимо. Пошто је учитељ Коста Тодоровић писац догшса тражим да га суд позове на одговор и казни. Станко Марковић, општ. писар, звани Ћата Станоје.» Учитељ санћим узбуђен због тужбе положи хартију на сто. — Но ? дакле ? — Да, господин судија. Признајем да сам писао и видим да је имало дејства. Све што сам изнео противу Станка Марковића, званога ћате Станоја, ја могу и доказати, јер имам доказе у рукама а неке ћу још прикупити те ће се видети да је све истина што сам у допису изнео. На протоколу саслушања учитељ Коста затражи месец дана рока за прибављање докада, јер рече, на то по закону има ирава. Саслушање би извршено, учитељ га потписа и оде. Али није прошло пи два три дана а учитеља Косту опет зове судија. Уча се одмах сетио да ће то бити тужба среског писара Станоја, те се припреми и одмах се крене у суд. Тек што је ушао унутра а судија га још с врата ослови : — Ама вас тужи још један човек. Учитељ направио лице као да се. чуди томе. — Томи је непознато. — Јесте ли ви још против кога писали, осим против ћате Станоја? пита га судија озбилшо. — Нисам. —■ Ево опет тужба због дописа. — Нене туже ? пита уча. — Вас, дабогме. — А зашто ? — Увреда и клевета путем новина. Учитељ, корсем чисто згранут. — Па јесте ли ме ономад звали и по тој ствари саслушавали! ? — То јесте; али вас сад тужи срески писар Станоје Погачић. Учитељ се изненадио од чуда. — Он!! А зашто ме он тужи ? — Због исте ствари, одговара судија. —^ То је луд човек ! То је којешта. Питам ја вас: могу ли два човека да туже за једну исту ствар, кад је са.мо један увређен и оклеветан? ужљути се учитељ. — Па како се узме, и може и не може. — То оида може ме, по тој логици тужити и Станислав Перић, пушкар, јер и он је писмен, а и име му је слично... — Ама, и ја тако мислим, —■ рече судија после мале почивке —■ но знате гата, идите ви у школу, а ако будете потребни зваћу вас, јер сам ја већ послао пандура за г. Погачића, да ми објасни откуд и он подиже тужбу противу вас. Гледаћу да га изведем из те заблуде. Чим је уча изашао из суда на улицу а писар. Станоје Погачић уђе у судско двориште. Одмах би и пријављен судији, — Г. Погачићу, ви тужите Косту Тодоровића, учитеља, а по истој ствари постоји ранија тужба Станка Марковића, ошптинског писара, званог ћате Станоја. Писар Станоје разрогачио очи, као да је коску прогутао. — Ама ја сам у допису нападнут! —- По чему -то доказујете ? — По чему? па то је јасно; он је онде хтео мене да изнесе, мене да исмеје... Онде сам ја вређан и клеветан, нико други. — То значи — рећи ће судија, ви признајете да сте онакав, како се у допису износи. — Не, господине, него.... — Па како је могућно да се због тога жали и тужи ћата Станоје ? Ваљда за то што вам је име слично ? То није мо[ гућно, јер у допису не стоји ни речи о вама, о среском гш| сару Стаиоју Погачићу, него о ћати Станоју, од кога већ и